Sana Beauty
Povezane vesti
Kaže se da istoriju pišu pobednici ali „nezvaničnu“ istoriju jedne varoši ispisuju ljudi koji su svojim radom ostavili trag i inspirisali generacije da ih nadmaše. Ali, slavu grupe „Rubini“ već pet decenija niko nije uspeo da dostigne.
U Beogradu se ove godine uveliko obeležava 50 godina od prve Beogradske gitarijade ali je mlađim generacijama malo poznato da je na drugoj Gitarijadi, 1967.godine nastuoio i bend „Rubini“. Oni su ujedno i jedini bend sa juga Srbije koji je ikada uspeo da se nametne prestonici na taj način. Ovaj „jubilej“ rešili su da obeleže i u kolevci „Rubina“, u Vlasotincu. Jedan od članova Jordan Ilić, poznat kao Joca Lališ rešio je da okupi bend i da jedno veće posvete svojim uspomenama a na radost svojih sugrađana. A postavku prvih „Rubina“ činili su pored bubnjara Joce Lališa činili i Dragan Džimi, gitara, Miroljub Maca, bas gitara i Žika Španac kao vokal. 
„Nije reč samo o muzici nego o jednom duhu koji je tada vladao. Svaka mladost je lepa i ne treba se oko toga sporiti ali naš entuzijazam je bilo nešto što nas je nosilo da stanemo rame uz rame sa tada afirmisanim bendovima i pokažemo šta znamo. Na Gitarijadi smo otišli bez instrumenata a sponzor nam je bila fabrika „Vlasinka“. Obukli su nas u neke plave dukseve sa logom firme i poslali nas za Beograd. Vođa puta nam je bio Branko Firga koji je trebao da nam kupi instrumente ali umesto da kupi bas, ritam i solo gitaru on kupio tri bas gitare. Našli se u čudu ali su nam u pomoć pritekli „Delfini“ iz Splita. Pozajmili nam sve što nam treba za nastup. A njihova oprema nova, pa još italijanska. Našoj sreći nije bilo kraja, priseća se Joca Lališ nastupa u prestonici na jednom od najvažnijih muzičkih događaja toga doba.
Zvezde su tada bile „Siluete“ i „Elipse“ koje su na Sajmištu dovodili publiku do transa ali ni Vlasotinčani nisu loše prošli mada daleko od toga da su uspeli da naprave karijeru po ugledu da njih.
„Sećam se da nam je pomogao direktor Gimnazije Rade Katić da nabavimo bubnjeve i dva pojačala. Imali smo i neku harmoniku. Zanimljivo je da su nam prva pojačala bila od 12 vati i da nam ih je napravio Dragan iz Beograda koji je bio neki rođak Žike Španca. Sa nama su bili jedno vreme Toma Kire i Toma Sučkar. Sve je to išlo uz pomoć „štapa i kanapa“ ali se to kad izađemo na binu nije primećivalo. Zamislite da organizuje igranku za par stotina ljudi bez pojačala i da cele noći ređate hitove. Voleo sam da pevam italijanske kancone. Iskreno, bile su popularne kod nežnijeg pola a samim tim sam i ja dobro prolazio. To je bio doživljaj za sve ili jednostavno, nismo znali za bolje, kaže uvek nasmejan i raspoložen za šalu koji je muzikom ipak nastavio da se bavi kao pedagog. Bio je nastavnik Muzičke kulture u osnovnoj školi „Siniša Janić“ gde je uspešno vodio i školski hor. Kao penzioner i dalje ne odustaje od muzike i sada umesto u „Rubinima“ nastupa u „Mladićima“ na čijem repertoaru je starogradska muzika. Svestan je da „Rubini“ nisu mogli da profesionalno ostanu jer su se postave menjale čim bi neko otišao u JNA ili na fakultet.
„Muzika je moj život i drago mi je što sam deo muzičke istorije ove varoši. Bilo bi pošteno da pomenem da mi nismo bili prvi posleratni bend već da su to bili „Amigosi“ koji su osnovali Vlada Dejanac i Žare Šuleja. Bio je to u vreme „kermesa“, igranki koje su organizovali studneti na raspusti i koji su privlačili mlade sa celog juga Srbije u Vlasotince. Zaista je ovaj grad pre više decenija bio stecište boema i sinonim za dobar provod. Noćni život se odvijao na obalama Vlasine, nešto slično kao sada splavovi u Beogradu, i bili smo inspiracija i za snimanje popularne serije. Onda je došao i Vinski bal, priseća se Lališ koji je rešen da nas barem jednu noć vrati u to vreme.
„Vrlo rado ću se odazvati pozivu da se družimo u Vlasotincu, poručuje i Dragan Petrović, zvani Džimi, dugogodišnji šef Vojnog orkestra u Nišu.
O mestu i vremenu bićete blagovremeno obavešteni.
