Đoko Zdraveski je rođen 1985. godine u Skoplju. Po obrazovanju je filolog. Piše poeziju, kratku prozu i eseje. Do sada je objavio četiri zbirke pesama za izdavačku kuću „Antolog“ iz Skoplja: „Palindrom so dve n“ (2010), „kuќička za ptici-preselnici“ (2013), „ljubavina“ (2016) i „dedikar ikaral“ (2017).
Od 2014. do 2018. u kafiću „Menada“, zajedno so Anom Golejškom, organizuje književna čitanja „Astalni proekcii“. Učestvovao je na desetak evropskih književnih festivala. Prevođen je i prevodi.
[бесна небесна]
знаеш, небесна, нема веќе бегање,
сега сум принуден да верувам
дека ти било топло пред да заспиеш
во снегот. нема бегање, сега мора
да верувам дека таму кај што си ти –
и во тоа мора да верувам, дека некаде сепак
си, мора некаде да си, оти како може ти да не си –
е каде-каде поубаво од ова нашево овде.
каде-каде поубаво дури и од твоите
горни ливади, бесна една небесна.
нема бегање, драга, мора да верувам дека е
умирањето лесно ко песна, дека е смртта
прекрасна, дека претесно ти било телото,
небото прениско, небесна. дека сега си
вистинска. дека сега си сѐ што сакаш
и без да сакаш: и планина и бозел и леска.
и нема веќе каде, и нема веќе не знам,
неземна.