Sana Life
Povezane vesti
Grupa ambicioznih vlasotinačkih gimnazijalaca širokog vidika i dubokog duha, pod vođstvom svoje jos ambicioznije profesorke i kosmopolite Biljane Pipovic, otišla da poseti Italiju a svoje utiske prenosi nam Lana Smiljković.
Daleko na jugoistoku Srbije, na obalama reke Vlasine, smešten je maleni, lep gradić Vlasotince. Njegovi meštani sa svojim skromnim željama spokojno i mirno provode svoje vreme u tom živopisnom gradiću okruženom brdima koji izgleda kao da je zaspao u svojoj jednoličnoj svakodnevici zaboravljen od ostalog sveta.
Ali mladi naraštaji, sve više žele da zakorače iz ove malene varoši i kroče u Evropu, u svet… Da zagaze na tlo drugih kultura i naroda, da vide običaje i navike ljudi sa drugih podneblja, da čuju govor drugih naroda i progovore na njihovim jezicima, da razmene iskustva, da osete ritam življenja drugih civilizacija, da čuju njihovu muziku, nauče njihove igre i plesove, da osete boje i ukuse drugih kuhinja, da upoznaju njihovu drevnu arhitekturu i istoriju nastanka tih civilizacija.
Tako je jedna grupa ambicioznih gimnazijalaca širokog vidika i dubokog duha, pod vođstvom svoje jos ambicioznije profesorke i kosmopolite Biljane Pipovic, otišla da poseti Italiju.
Putovanje nije bilo nimalo kratko, ali je naš sedmodnevni boravak bio vredan svakog predjenog kilometra. Bilo je zanimljivo putovati sa svojim drugovima i drugaricama, svojom omiljenom profesorkom, i u sigurnim rukama vozača i profesionalca, gospodina Dragana Sigme i njegovog suvozača.
Put nas je vodio preko nekadašnjih jugoslovenskih republika Hrvatske i Slovenije, bez dužih zadržavanja na granicama. Ušavši u Italiju, vozili smo se putevima živopisnih ravnica, preko Padove, Bolonje, i nastavili dalje ka jugu sve do Ankone, koja se, poput neke srednjevekovne carice, rasprostrla na obali Jadranskog mora…
Naše krajnje odredište bio je mali, miran gradic koji kao da je zastao u nekom neobjašnjivom vanvremenskom spokojstvu i tišini… udaljen od urbane gradske vreve. Veoma mi se dopao taj mirni duh koji je vladao ulicama Falkonare. Osećala sam se kao da sam se vratila unazad kroz vekove u neko mirno vreme iz daleke istorije. Naročito kad bismo išli da posećujemo okolna mesta sa svim svojim velelepnim istorijskim gradjevinama i zdanjima, sa lepim crkvama, kamenim zidinama i popločanim uskim ulicama… Prosto, kao da sam mogla da osetim kako se živelo u vreme starih Rimljana…
S obzirom na to da imamo vrsnog profesora latinskog jezika Jovana Tasica, koji nas je odlično naučio latinskom jeziku i upoznao kroz mnoge priče s načinom življenja drevnih Rimljana, prizivala sam u sećanje slike iz tog doba, ljude obučene u rimske toge, velike fontane i okupljanje naroda na trgovima, velike gozbe vladara, a sa druge strane skroman život seljana i robova. Jedan od takvih starinskih gradova koji smo posetili je bio Askoli Pićeno, kao i njemu slični Fano, Senigalia sa veličanstvenim zamkom Rokom Rovereskom, Torete, te Portonovo čije obale zapljuskuje kristalno čista voda Jadrana.
Ali uz sve te reminescencije i evokacije davnih prošlih vremena, postojalo je nešto što je bilo jako stvarno, opipljivo, i prisutno u sadašnjosti. To su bili vrhunski ukusi i mirisi Italijanskih peciva koji su dopirali iz obližnjih pekara… Put nas je odveo do jedne od najstarijih porodičnih pekara u region Marke gde smo svi mogli da zadovoljimo čulo vida, ukusa i mirisa. Sam pogled na peciva obećavao je nezaboravno iskustvo – nešto što dosad nismo okusili… a tako je i bilo… naši ljubazni domaćini, proizvođači tog istog slasnog peciva, nesebično su nam nudili na poslužavnicima svoje raznovrsne proizvode. Te mirise i ukuse nosiću još dugo sa sobom u sećanju i naravno pokušati da iste umesim u svojoj kuhinji, a to je još jedna od čari putovanja – razmena iskustava u kuhinji.
Još jedna fabrika na našoj maršuti je bila kompanija Duna koja proizvodi ortopedsku obuću i koja je generalni sponzor Paraolimpijskih igara. Ali svakako za nas najvažnije od svega u toj razmeni iskustava su bile naše posete njihovim školama. Tamo sam mogla da spoznam način njihovog obrazovanja i prosvetnog obučavanja za dalje napredovanje i razvoj karijere.
Na kraju bih mogla samo da kažem da je ovo putovanje nešto najznačajnije, verujem, ne samo u mom životu, već i u životu cele ekipe jer smo poneli u sećanje ne samo lepotu i iskustva iz Italije, već ćemo imati dragocenu uspomenu do kraja života na taj zajednički podvig.
Lana Smiljković
