Sana Beauty
Povezane vesti
Jedina škola u ovom delu Srbije od nacionalnog značaja, Gimnazija „Svetozar Marković“ proteklih dana proslavila je 63. godinu postojanja i to maestralno izvedenom predstavom „Maratonci“u režiji profesorke Marije Cerovine.Za 63 godine koliko postoji ova gimnazija je Niš zadužila rezultatima i uspesima, koje nema gotovo nijedna škola južno od Beograda. Olimpijade, šampionati, svetska i evropska nadmetanja u poznavanju matematike, fizike, astronomije, jezika, takmičenja u poznavanju istorije, geografskih nauka, u umešnosti književnog stvaralaštva, samo su neka od polja na kojima su se generacije učenika ove gimnazije nadmetale sa đacima renomiranih škola iz sveta, i naravno, pobeđivale. I, zasigurno, ne prođe ni mesec, a da nismo svedoci novog uspeha. A, mnogi od njih sada pohađaju univerzitete svetskog glasa i renomea, poput onih u Britaniji, Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim državama.
I sada mislite da je tu kraj, ali Gimnazija „Svetozar Marković“ u Nišu je jedna od najuspešnijih škola u svetu gimnazijskog teatra, i to ne samo u Srbiji, već u čitavoj Evropi, što potvrđuju brojne nagrade sa pozorišnih festivala. Premijera predstave „Maratonci“ samo je još jedan dokaz da su nas navikli na to da su, naprosto – najbolji.
Predstava rađena po tekstu Dušana Kovačevića, a sada u režiji profesorke srpskoj jezika i književnosti, Marije Cerovine, pokazala je da se tematika, sada već davno napisanog teksta, i te kako, može uklopiti u okolnosti koje karakterišu današnje vreme, i to na veoma uspeo način, čime je izvedba ovog komada zavredila ovacije, ali i opravdala uspeh koji već sada ima. Naime, ova predstava će biti izvedena i pred niškom publikom, na sceni Lutkarskog pozorišta, a zatim i u Kragujevcu, na XXI Pozorišnim susretima srednjoškolaca, koji se tradicionalno održavaju u Knjaževsko-srpskom teatru, najstarijem pozorištu u nas.
“Dramsko delo Dušana Kovačevića veliki je izazov u rediteljskom smislu, kako zbog svoje kompleksnosti, tako i zbog kultnih filmova koji su snimljeni na osnovu njih. Treba odgovoriti na velike zahteve, ispoštovati dramski tok, koji je scenski vrlo zahtevan, a opet ne iskopirati film. Ipak , sve je to u drugom planu kad imate izgrađenu, uigranu, posvećenu glumačku ekipu. S ponosom mogu reći da su članovi dramske sekcije Gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu, ovogodišnji maturanti, za četiri godine bavljenja glumom stasali u prave profesionalce.Već treću godinu zaredom učestvujemo na Pozorišnim susretima srednjoškolaca u Kragujevcu. Prošlogodišnjom predstavom „Mileva Marić Ajnštajn – tajne i senke“ osvojili smo dve glavne nagrade na ovom festivalu, za najbolju scenorafiju i najbolju žensku ulogu, a na Šestom dramskom festivalu u Novom Sadu tri glavne nagrade, za najbolju žensku i mušku ulogu i za najbolji pedagoški rad. Sve ove nagrade bile su podsticaj da ove godine treba otići dalje, pa smo zato i odlučili da se posvetimo legendarnim „Maratoncima“ – ponosno ističe Marija Cerovina.
Ona još dodaje da rad na predstavi nije tekao lagano i bez problema, zaključujući da je čitava ekipa naporno radila od septembra, budući mesecima u kreativnom haosu, te noseći predstavu u sebi, živeći je. No, po svemu sudeći, rad i angažovanje su se, i više nego, isplatili.
“Uspešna premijera povodom Dana škole potvrda je da trud nije bio uzaludan. Naravno , naš cilj još uvek nije ostvaren, tek sledi takmičenje u Kragujevcu. Nadamo se da ćemo biti zapaženi u velikoj konkurenciji i da će naša predstava zaživeti. Naime , do sada smo nakon Festivala po nekoliko puta izvodili predstave u Pozorištu lutaka u Nišu. Moram pomenuti izuzetnu saradnju sa tom kućom, jer smo uspešno, u više navrata, organizovali humanitarne akcije. Ne smem izostaviti podršku našeg direktora Marijana Mišića, zamenice direktora Zore Lekić, ali i svih kolega koji su puni razumevanja prema članovima dramske sekcije” – ističe profesorka Cerovina.
Ali, dobre predstave svakako da nema bez, u ovom slučaju, izvanrednih i neopisivo talentovanih i darovitih glumaca. A, osim što sve njih spaja ljubav prema „daskama koje život znače“, nestvaran osećaj i dar za glumu, ovoj glumačkoj ekipi zajednički je i uspeh, koji im je ovaj vid umetnosti već do sada doneo, a ne zaboravite, tek su gimnazijalci.
„Glumom se bavim od drugog razreda gimnazije i član sam Akademskog pozorišta. Prva predstava naše dramske sekcije bila je ,, Sumnjivo lice“ inače nagrađivana na XIX Pozorišnim susretima srednjoškolaca u Kragujevcu. Na prošlogodišnjim festivalima u Kragujevcu i Novom Sadu osvojili smo petnagrada sa predstavom ,,Mileva Marić Ajnštajn – tajne i senke“. Ovogodišnja predstava ,, Maratonci“ je jedna od najzahtevnijih predstava koju sam radio. Predstavom smo želeli da pokažemo sukob tradicionalnog i modernog društva, kao i sukob generacija u jednoj porodici. Uloga Lakija je za mene bila veliki izazov, jer sam gradeći lik bežao od legendarnog Bate Stojkovića. Kroz rad na predstavi sam dobio mogućnost da upoznam stvaralaštvo Dušana Kovačevića, da upoznam društvo iz dela koje se nije mnogo promenilo, kao i različite karaktere ljudi. Takođe sam dobio priliku da se usavršavam i stičem nova prijateljstva. Tokom rada pomagala nam je profesorka Marija Cerovina, koja za nas uvek ima razumevanja i strpljenja. Nadam se da će ova predstava imati uspeha i još mnogo izvođenja“ – navodi talentovani Andrija Mitić, glumac kome je pripala jedna od glavnih uloga.
Iskustvu i uspehu Andrije, pridružuje se i Teodora Micić, takođe maturant, koja u predstavi verno tumači lik Kristine, ali u nešto drugačijem izdanju od one koju smo imali prilike da upoznamo u filmskom ostvarenju iz 1982.
“Uloga Kristine mi je iskreno predstavljala veliki izazov, koji sam radosno i bez razmišljanja prihvatila, kada me je profesorka Cerovina kontaktirala. Kristinu sam gradila, ne prema filmu, odakle je znamo kao pijanistkinju i kupačicu, već prema izvornom dramskom tekstu, u kome je ona zanosna plesačica. Zamišljala sam je poput neke izgubljene, lolitaste nimfe, koja je stalno u nekom poletu, izgubljena u svom zanosu.Inspiraciju sam dobila gledajući Bridžit Bardot, Ritu Renoar, Ritu Hejvort, i ostale “femme fatales” iz sveta crno-belog platna. Pohađala sam časove plesa i trudila sam se da muziku prilagodim komadu, te se nadam se da sam uspela. Uloga Kristine mi nije teško pala. Bila sam član Školskog frankofonog pozorišta. Interpretirali smo „Sabirni centar“ Dušana Kovačevića na francuskom jeziku, na Međunarodnom pozorišnom festivalu FETLYF u Sen Malou, Francuska. Pored samog učešća na festivalu, možda je najveći uspeh bio i poziv na bis od strane publike, kojoj smo na kraju predstave otpevali “Cveta trešnja”. Iako je pesma bila na srpskom jeziku, uspela je da naježi publiku“ – kaže lepa i nadarena Teodora.
Svakako najkontroverznija uloga u predstavi „Maratonci“ pripala je Nikoli Miciću, inače učeniku trećeg razreda, gde tumači lik Đenke Đavola. Nikola kaže da je sticajem okolnosti postao deo ove uspešne glumačke trupe, ali sudeći po ovacijama koje je zavredio, to je bio pun pogodak. On dodaje da ga je gluma oduvek zanimala i da bi voleo da jednom zaigra u nekom filmu, ili se oproba kao profesionalni glumac u teatru, a za šta nesumnjivo ima talenta. Ipak dodaj da će najverovatnije upisati Pravni fakultet, a da bi se dramskim umetnostima u celosti predao da je rođen par decenija ranije.
„Profesorka Cerovina nije znala moje kvalitete, jer me nije poznavala, ali sam za ovu ulogu predložen od strane druga, Jovana Antanasijevića, koji je garantovao da ću se dobro snaći u ulozi. Kao što rekoh, jako volim glumu i bila mi je neopisiva čast glumiti u jednoj takvoj predstavi kao što su „Maratonci” i sa jednom takvom oprobanom, uspešnom, ali i profesionalnom ekipom. Kao ljubitelj sedme umetnosti, jedan glumac u mom srcu zauzima posebno mesto, a to je Dragan Nikolić, on je ujedno i moj uzor. Odrastao sam uz njegove filmove, čitao mnogo o njemu, pored toga što je bio veliki glumac, bio je i veliki čovek“ – otkriva Nikola.
Pored lika Lakija Topalovića, koga je Andrija Mitić izvanredno interpretirao, verovatno najzahtevniji zadatak je imao maturant, Jovan Antanasijević, koji je u „Maratoncima“ maestralno dočarao lik Milutina Topalovića. Jovan kaže da se glumom bavi od kada zna za sebe, što njegov talenat i potvrđuje. Otkriva da je oduvek ljubitelj kinematorgafije, pre svega domaće, te da se poistovećujući sa glumcima u njemu javila ogromna želja da i sam zaigra u nekom komadu. Jovan nam još otkriva da je svakako bilo teško raditi na ovako zahtevnoj predstavi, premda mu gluma odavno nije nepoznanica.
„Puno nesuglasica i sukoba ideja, ali valjda je to bila formula za uspeh. A što se uspeha našeg glumačkog tima tiče, čini mi se da nikada nije bilo više gledalaca. Obzirom da je uprkos dodatnim redovima za sedenje koji su prvi red , bukvalno, spojili sa scenom, bilo i neočekivano mnogo gledaoca koji su predstavu pratili na nogama. Sala je bila prepuna, a ovacije i aplauzi gromki. Čemu se nadam i na predstojećim izvođenjima „Maratonaca“. Velika je čast biti jedan od glavnih likova jednog od najproslavljenijih dela naše kinematografije. Trema je bila neizostavna, i nije nam dala mira tokom cele predstave jer je pred nama bio izuzetno visok standard, ali reakcija publike je rekla svoje, to znači da smo zaista bili dobri“ – zaključuje Jovan.
Jovan je jedan od najiskusnijih članova dramske sekcije u Gimnaziji „Svetozar Marković“, a talenat koji poseduje omogućio mu je da godinama igra u gotovo svakom komadu koji je režiran pod gimnazijskim krovom, a za šta je mnogo puta nagrađivan. Ipak na kraju razgovora otkiva da će ga okolnosti odvesti dalje od Fakulteta dramskih umetnosti, naime planira da upiše arhitekturu. No, na kraju ipak kaže da ukoliko mu se ikada ponovo ukaže prilika da glumi, neće propustiti istu, jer mu je neopisivo zadovoljstvo da bude na sceni, te da povede predstavu.
Iako bi bilo lepo predstaviti sve ove talentovane, entuzijastične mlade ljude, i više nego vredne pomena, ovaj članak je previše malo kako bi u isti stala celokupa njihova energija i ljubav prema onome što rade. Možda su njihova imena dovoljna za početak, jer ćemo bar znati kome da se zahvalimo za jedno, zasigurno, lepše sutra od ovog, pomalo čudnog, danas koje imamo. Hvala vam! I ne zaboravite, vidimo se u Pozorištu lutaka, jer ovako nešto do sada niste videli.
Ilija Fonlamov Francisković
