Sana Beauty
Povezane vesti
Dr Vojin Lilić, lekar neuropsihijatar koji je 35 godina rada posvetio izučavanju bolesti zavisnosti kaže da je lečenje borba pojedinca i porodice ali da “svetlo na kraju tunela” postoji i da treba iskoristiti napredak medicine na polju izlečenja.
Doktor Lilić čitav radni vek proveo je u Specijalnoj psihiajtrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici a magistrirao je iz oblasti alkoholizma, odnosno Porodične sistemske terapije. Zbog svog pristupa ali i znanja koje ima iz ove oblasti omiljen je među pacijentima i kolegama.
“Činjenica je da postoje ljudi koji su u prolaznom periodu života imali probleme sa zavisnošću i uspeli da se na vrlo dug vremenski period iz toga izvuku. Bolesti zavisnosti, kao i sve druge bolesti je nešto što čoveka stavlja pred obavezu da pokuša sebi na sve moguće načine da pomogne, da olakša tok bolesti ili da je ukloni kao takvu. Tako da je svaka vrsta pomoći, svaka vrsta napretka u tom smislu nešto što je zahtev same medicine i potrebe pacijenta. Imam slučajeve gde su na duge periode, čak 30 godina, pravili apstinenciju do doživotne apstinencije. To se čak dešava i bez medicinske pomoći. Tako da je sve vrlo individualno i vezano za ličnu borbu. U lečenju bolesti zavisnosti generalno se napreduje i sada imamo šta da ponudimo pacijentima kada je u pitanju lečenje, kaže dr Lilić i dodaje da svaka zavisnost ima svoje probleme koje nosi u zavisnosti od supstance jer postoji zavisnost od supstanci i zavisnost od modela ponašanja kao što su kocka, zavisnost od interneta i čak i zavisnost od seksa.
“Sve te zavisnost mogu čoveka dovesti u situaciji da nanose sebi štetu od takvog načina ponašanja i razvija se u ozbiljnu bolest protiv koje treba nešto preduzeti, naglašava naš sagovornik.
Među narkomanima, alkoholičarima, kockarima, zavisnici od interneta i mobilnih telefona ima puno mladih a kako dolazi do toga, odnosno šta kod mladog čoveka izaziva potrebu da naudi sebi?
“Predpostavka je da bolesti zavisnosti budu jedna od stavki koje se razvija u fazama kada narasta unutrašnja depresivnost i kada osoba kroz svoju zavisnost pokušava da ublaži jednu takvu sliku. Hemijski zavisnici uspevaju da na taj način se razreše te povišene unutrašnje napetosti koja oblikuje depresiju za razliku od kockara koji kockajući se dovode sebe u situaciju da ih nakon gubitka dobijaju priliku da iz sebe eliminišu jednu količini depresivnosti koja je inače ostala blokirana u njima. Poznata je priča našeg čuvenog Laze Lazarevića “Prvi put sa ocem na jutrenje” gde on očigledno opisuje svog oca koji je krenuo u trenutku gubitka na kocki da se obesi pa je to završilo razgovorom sa Lazinom majkom koja mu je dala podršku da se nadalje bori da opstane i pored gubitaka, ukazuje dr Lilić i navodi da su protokoli lečenja kod nas prilično dobro definisani.
“Imamo od strane Ministarstva zdravlja izrađena dva priručnika za lečenje, odnosno Vodiče dobre prakse za lečenje alkoholizma i narkomanije gde je precizirano šta se i kako radi sa zavisnicima. Podrazumeva se čitav taj plan koji uključuje lečenje lekovima a sa druge strane psihoterapijski tretman i socioterapijski koji takođe treba da im pomogne da se prilagode zajednici na jedan drugačiji način. Ključno je da se mora shvatiti da nije dovoljno samo prestati sa ponašanjem koje je predhodilo uzimanju droge ili kockanju već treba ozbiljno razmišljati o promenama koje čovek treba još da napravi da bi izašao iz situacije u kojoj se našao. Treba ozbiljno psihoterapijski raditi jer je udeo psihološkog faktora kod svih mogućih bolesti na telesnom i psihijatrijskom planu veoma značajan, napominje naš sagovornik i ističe da i pored sumorne slike postoji oprvadani optimizam da se iz tog začaranog kruga može izaći, kaže dr Lilić koji savetuje da se iskoristi ono što nudi zdravstveni sistem jer imamo sada izuzetno dobre uslove za lečenje zavisnika u Nišu i regionu.
“Naša Služba bolesti zavisnosti kao deo Specijalne psihijatrijske bolnice prema podacima Batuta leči najveći broj zavisnika u Srbiji. Imamo renovirano i izuzetno dobro, komforno odeljenje za bolesti zavisnosti. Imamo službe kao što je Centar za zaštitu mentalnog zdravlja pri UKC. Zavisnici i njihove porodice zaista imaju kome da se obrate i da potraže pomoć i to bi trebali da maksimalno koriste da bi pokušali da svoje probleme razrešavaju na jedan normalan način. Mnogo se napredovalo i sa uvođenje metadonske terapije u lečenju narkomanije tako da se slika lečenja bolesti zavisnosti promenila nabolje. U lečenju alkoholizma takođe su se neke stavri ozbiljno promenile nabolje i mislim da to treba iskoristiti i shvatiti da je to nešto što je borba čovekova, i individualna i porodična. Na taj način bi se ukupan uspeh u lečenju daleko popravio.
“Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.”
