četvrtak , 9 decembra 2021

Umetničko blago leskovačkog “Zdravlja” pod velom tajni?

U trenutku kad sam napustio “Zdravlje” 2003.godine u prostorijama fabrike nalazila su se dva dela Petra Lubarde, najmanje jedna slika Save Stojkova, i najmanje pet slika Stojka Stojkovića, umetnika iz Niša, svedoči novinar i hroničara Nikola Milićevića iz Leskovca koji je u ovoj fabrici lekova proveo skoro čitav radni vek.

Iduce godine biće tačno 20 godina od privatizacije Fabrike lekova “Zdravlje” koju je je 2002.godine kupila islandska kompanija “Farmako” a u međuvremenu je fabrika još četiri puta menjala vlasnike. Aktuelni vlasnik je Britanska Frontier Pharma i Baistone Investment Group koja je vlasništvo otkupila od kompanije “Actavis”, podružnice izraelske kompanije Teva.

Fabrika je osnovana 1953.godine i u trenutku prodaje zapošljavala je dve hiljade radnika a trenutno radi deset puta manje.

O tome šta je ova fabrika lekova posedovala od umetničkih dela teško je pouzdano utvrditi jer osim Nikole Milićevića, koji je sada urednik lokalnog lista “Nova naša reč” na ovu temu u Leskovcu niko ne želi da govori. Njegovo svedočenje prenosimo u celosti:

Farmaceutsko-hemijska industrija “Zdravlje” iz Leskovca imala svoje predstavništvo  u Beogradu koje je bilo smešteno u kući vojvode Petra Bojovića. “Zdravlje”je imalo obavezu da tu kuću održava kao spomenik kulture jer je kuća bila pod zaštitom državnih ustanova i institucija što znači da nije smelo ni staklo na prozoru da se promeni ako se predhodno ne konsultuju i dobiju saglasnost od pomenutih institucija. U toj kući  “Zdravlje” je imalo umetnička dela jugoslovenskih i srpskih slikara sa početka i sredine 20.veka. Mislim da je tu bilo nekoliko slika Ivana Generalića,  Save Šumanovića, Paje Jovanovića i tako nekih  još velikana srpske likovne umetnosti iz tog  perioda. Te slike su nažalost posle privatizacije nestale. Nestale su onog trenutka kada je ta kuća kupljena, odnosno otuđena zajedno sa fabrikom i data na korišćenje nekoj građevinskoj firmi u Beogradu. Slike koje su se tamo nalazile verovatno  da su bile popisane i ja znam da su one nalazile do trenutka vlasničke transformacije ali šta je sa tim slikama kasnije bilo to zaista ne znam. U toj nekoj gužvi, u toj šumi koja je nastala u trenutku privatizacije to je jednostavno izgubljeno. Sva moja saznanja govore o tome da su popisne liste koje bi mogle da posluže kao trag jednostavno nestale kao što je i nestala ogromna količina bilo kakve druge arhive, foto arhive, filmske arhive, i sličnog materijala, to je jednostavno u tranziciji pogubljeno.

Mislim da se slična situacija događala i sa  drugim leskovačkim privatizovanim firmama a pouzdano znam da su i u HI “Nevena”, Tekstilnoj industriji “Leskoteks”, odnosno unutra članica takve kompanije da su svi oni imali određenu količinu tih umetničkih dela. Nije bila obaveza ali je bila čast da se recimo kupi slika nekog velikana čija je izložba nekim povodom bila priređena u Leskovcu.

“Zdravlje” je tako kupovalo Petra Lubardu, mislim da se dve njegove velike slike, veoma vredne, i danas nalaze unutra objekata FHI “Zdravlje”. Isto tako sam siguran da su one zajedno sa pet vlasničkih transformcija, koliko je za 20 godina “Zdravlje” doživelo, promenile vlasnike. Ne znam na koji način one nikada nisu postale opšte i javno kulturno dobro naroda  kao što su recimo vazduh i voda nego se smatralo da se sa kupovinom objekata, kapitala, površine, pogona jedne fabrike u nasleđe uzima sve ono što se ne može na takav način naslediti i kupiti.

U popisnim listama nije postojala oznaka njihove vrednosti, one su samo bile popisivane kao nešto što je postojeće u nekom hodniku, prostoriji, galeriji, u nekom predvorju. Dakle, one su  tako popisivane  a mi nikada nismo imali procenu, knjigovodstvenu vrednost tih umetničkih dela je jedna stvar i ona se vodila po osnovnoj ceni po kojoj je ta slika kupljena  a onda su knjigovođe to radile onu njihovu revalorizaciju, odnosno amortizaciju sa godinama tako da je faktička vrednost u popisnim listama za ta dela opadala što je naravno nonsens.

Procenjena vrenodnost od nekog Odbora za kulturu ili neke komisije Ministartstva za kulturu ili nekog muzeja nije postojala.

Problemi su sledeće prirode. Uništava se arhiva tragova postojanja takvih dela. I ono što sam ja direktno u samom “Zdravlju” doživeo jeste da mi najpre nisu dozvolili mogućnost da pristupim arhivi a kasnije sam saznao da je kompletna arhiva koja se ne odnosi na samu delatnost firme ali je vezana za njeno postojanje jer su na njoj zabeleženi nekada važni, veliki događaji za firmu neke značajne posete, simpozijumi, svetski kongrese na kojima se firme eksponirala sve je to uništeno. Na privatnom otpadu je pronašao arhivu koja je u međuvremenu uništena.

Što je najinteresantnije podaci o posedovanju umetničkih dela ne nalaze niti u leskovačkom Narodnom muzeju, niti u leskovačkom Istorijskom arhivu. To tvrdim zato što sam radio proveru na jednom  primeru. U Muzeju nemaju nikakve podatke o tome da je “Zdravlje” ikada raspolagalo umetničkim delima kao ni u Arhivu.

 

Još 28.jula kontaktirali smo Ivana Kulića, osobu zaduženu za komunikaciju sa medijima u ovom fabrici. On je ljubazno pojasnio da svoja pitanja pošaljemo na zvaničan mejl kompanije koji je nalazi na sajtu ali tek posle 15.avgusta jer fabrika neće raditi zbog kolektivnog odmora. Po njegovim instrukcijama poslali smo mejl 19.avgusta ali nikada nismo dobili odgovor. Pokušali smo ponovo da stupimo u kontakt sa Kulićem ali se on nije odgovarao na naše pozive.

I u leskovačkom Narodnom muzeju nisu bili zainteresovani za ovu temu i nikada nisu odgovorili na naš mejl. Kontaktirali smo pitem Vuber poruke direktoru Miru Ninošević ali nije želela da nam odgovori.

Jedini zvaničan odgovor dobili smo od Ivana Stamenkovića, šefa Službe depoa i tehničke zaštite Istorijskog arhiva koji nam je pojasnio da ova ustanova nikada nije preuzela dokumentaciju “Zdravlja”. Naime, Istorijski arhiv ima ugovor o saradnji po kome su dužni da sređuju arhivu fabrike ali je ona fizički u krugu “Zdravlja” tako da ne mogu da se izjasne o sadržaju niti imaju pravo da iznose podatke u javnost.

 

Takođe pročitajte

Umetnost koja ruši predrasude – Završene filmske radionice u Prokuplju

Kako bi rešili pitanje predrasuda između romske i srpske populacije, udruženje “Film klub Prokuplje” odlučilo …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.