Sana Life
Povezane vesti
Premijeru predstava More/žena koja je rađena u koprodukciji 3 zemlje: Srbija, Velika Britanija i Danska, Nišlije će moći da pogledaju 22. februara u 20h u NKC Niš.
Koprodukcija koja će se premijerno odigrati na kultnoj sceni NKC Niša- kojom će ova sada, renovirana scena biti otvorena za savremenu i angažovanu umetnost teatra, filma i muzičkih koncerata.
Lepa je slučajnost da se istog dana u Nišu i Beogradu dešavavaju premijere solo predstava rađene u saradnji sa umetnicima iz Sveta- jedna sa rediteljkom Annom Furse, druga sa rediteljem Jan Fabrom .
More/žena je predstava je o ženi/ izvođaču u potrazi za nedokučivim. Nesigurna, zarobljena, ona u više navrata uranja u tekst da bi zaboravila sebe i postala Ona – ali očigledno sećajući se mnogo vise nego što želi. Koje to ostatke sećanja ona pronalazi duboko u sebi otkriće nam ova predstava koja povezuje karakter lika i lična sećanja umetnice koja tumači tu ulogu.
Režija,dramaturgija,kompozicija zvuka Anna Furse Athletes of the Heart, UK
Igra i ko stvaraoc predstave Maja Mitić Ko-smo(s) Teatar, Serbia
Scenografija i concept svetla Antonella Diana Teatret OM, Denmark
Tekst Henrik Ibsen, Heathcote Williams,Anna Furse,Maja Mitić
Dizajn svetla Mischa Twitchin
Istraživanje zvuka Gareth Jenkinson
Sound composition
Kompozicija zvuka Miroslav Cvetković
Tehnika svetla i tona Slobodan Bane Ilić
Producentkinja za Athletes of the Heart Paula Van Hagen
Producentkinja za Ko-smo(s) Teatar Branislava Jovanović
Fotografija Djordje Tomić & Ludovic des Cognets
Dizajn štampanog materijala RF Design & Nina Tica
Reč glumice Maje Mitić i rediteljke Anna Furse o ovoj saradnji i radu na ovoj solo predstavi:
Posle skoro 30 godina rada u savremenom, trupnom, laboratorijskom, eksperimentalnom teatru imala sam snažnu potrebu da uradim solo predstavu u kojoj bi publika mogla da vidi delove procesa rada i razume montažu i logiku rada na predstavi. Danas, ovu vrstu rada u teatru kojom se ja bavim nazivaju na svim jezicima Sveta u njenom originalu „devised theater“. Neko i prevede, pa kaže procesni teatar, ali to nije dovoljno za suštinsko razumevanje pojma , jer uz to značenje-znači i „kolektivna kreacija“ dakle sem da se kroz duži proces rada radja predstava, suštinski znači da svi koji rade na predstavi autorski učestvuju u njenom stvaranju.
Kad ovo kažem posebno mislim na glumce/ice koji na odredjenu temu predstave sami stvaraju i predlažu improvizacije,koje kada ih fiksiraju zovemo partiture, one takve u autorskoj dramaturgiji „ulaze“ u celinu predstave. Glumci/ce u ovakvom načinu rada vrlo često sami biraju ili pišu tekstove, predlažu i donose rekvizitu, kostim, predlažu scenografiju. Oni su centralni učesnici originalnih kreacija, njeni autori poput na pr.koregrafa ili vizelnih umetnika .
Ovim načinom rada, gde se uvodi termin-glumac/ca – kreator/ka su koristili : Merholjd i Grotovski, B. Breht i Berlinski anasmabl ,Living Teatar i Džudit Malina, Piter Bruk ,Tear Di Solei i Ariana Mnuskin, Jozef Čajkin, Ričard Šehner, Odin Tetari i Euđenijo Barba , En Bogart. Predstava može,ali i ne mora biti bazirana na dramskom tekstu,to može biti i tekst iz novina,poezija, tekst kolektivno stvoren tokom improvizacija na određenu temu za određenu predstavu,može se započeti opsedušću temom,dogadjajem, nekim istorijskim dokumentom, ličnošću ili činjenicom.
Dramaturgija može biti linearno narativna ili skokovita- poput kolaža. Ni sama ne razumem kako termin „devised theater“ nije dublje i ozbiljnije ušao u istorijsko pamćenje teatrske umetnosti i njenu terminologiju, i profesuju glumca/ice „ osvetlio“ i kao autore-stvaroce, a ne puke izvodjače! Jer oni u ovakvom načinu rada jesu i jedno i drugo. Činjenica je da je – kolektivna autorska kreacija u teatru- stara koliko i istorija teatra( još od prvih rituala), a to se nekako zaboravlja ili nedovoljno o tome govori i piše. Ovim načinom rada smo radili na ovoj predstavi. Bilo nas je iz nekoliko zemalja,na probama smo koristili nekoliko jezika,zato predstavu igram i na srpskom i na engleskom jeziku. Bio je to uzbudljiv i beskrajno kreativan proces izmedju rediteljke, kompozitora, kostimografkinje i mene. Radili smo u Srbiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Ovo je predstava o procesu, stvarnju predstave, traženju paralela u sopstvenim iskustvima koja imaju vezu sa likom iz drame na kojoj se radi -kako se lično, glumačko i odredjeni lik spajaju i prožimaju.
Maja Mitić
“ Žena More razotkriva srpsku reč probe-probati – „proba“, što u prevodu znači „testirati“ ili „okusiti“, i francusku reč „répétition“ što znači „da se ponovi“, pozivajući gledaoca da svedoči, uobičajeno, privatnom procesu. U našem delu, dok glumac/ca priprema svoju ulogu, svedoci smo prelomljenog i spiralnog zarona u svesno i nesvesno.
Naša saradnja predstavlja konvergenciju različitih istorija u našem posebnom pozorišnom istraživanju. Ovaj projekat je počeo kao istraživanje perioda života i sećanja (ličnog i kulturološkog) i o tome šta danas treba činiti , kako, čak možda , zašto. Šta to ima smisla – i poštenje? Tokom ovog procesnog rada, inspirisanog Ibsenovom porodičnom dramom, naš rad i istraživanje značenja mora je neminovno bivao preokupiran stvarnim tragedijama geopolitičkih katastrofa i sukoba.
Od kad smo kreirali originalnu produkciju 2010. zagađenje mora je eskalirao do zastrašujućeg nivoa. Procenjeno je da svaki dan 8 miliona komadića plastike nađe svoj put do okeana. Tamo sada može biti oko 5,25 biliona, makro i mikro, plastičnih komadića koji plutaju otvorenim okeanom, težine do 269.000 tona. Originalna replika u našem tekstu „More je puno krvi“ se ne odnosi samo na morska stvorenj uništena ovim zagađenjem od plastike. Kriza migranata se pogoršala, hiljade njih u neadekvatnim, prenatrpanim brodovima se utapa u borbi da pređu Mediteran i izbegne rat, glad i siromaštvo .
Naša predstava je posvećena ovoj tragediji današnjice.“ – kaže Anna Furse.
