Sana Life
Povezane vesti
Uskoro će se pred čitaocima pojaviti monografija povodom 100 godina od osnivanja Fudbalskog kluba “Vlasina” iz Vlasotinca koja će nas podsetiti na ljude koji su obeležili ne samo ovaj klub nego i varoš a jedan od njih je Jovan Stojanović Pajsa (1952-2017).
Jovan je bio jedan od najuspešnijih predsednika ovog kluba i ugledni preduzetnik ali ono po čemu će ga Vlasotinčani pamtiti je njegova nesebičnost. Nije bilo manifestacije ili neke muke da Pajsa nije pomogao. Znalo se i u najtežim vremenima, ako niko nema na Pajsu se uvek može računati.
Ono što što je manje poznato o njemu bile su njegove ljubavi prema ribolovu i fotografiji.
“Često je umeo i da fotoaparatom zabeleži sve ono što je u prirodi bilo lepo i nestvarno. Baš kakva je njegova duša bila. Verujem da i sad negde gleda kroz neki objektiv i vidi ono što mu je srcu najviše prijalo. Svoju porodici, decu i unuke, otkriva nam profesorka Jelena Đokić, jedna od troje njegove dece.
Ko je bio Pajsa?
Završio je građevinski fakultet. Od svoje dvadesete godine radio je u Sloveniji a nakon povratka u Srbiju 91. godine osnovao je preduzeće za proizvodnju fasadnih materjala. Na osnovu dugogodišnjeg rada u Sloveniji i ideje da svoje iskustvo i znanje prenese stvarajući proizvodnju poput Jupola firme sa kojom je radio u Sloveniji. Pre početka rata sa sobom je poneo stečeno iskustvo, znanje i jedan papir koji mu je direktor firme dao. Na papiru je stajala receptura za pravljenje materjala koju je on kasnije izmenio i prilagodio našem tržištu i uslovima. Početak nije bio nimalo lak jer je u izgradnji firme uložio sve što je stekao do tada. Kasnije će se ispostaviti da je njegov urođeni optimizam po ko zna koji put pobedio.
“Bio je čovek koji je baš u svemu video dobro, čak i tamo gde nije ni bilo naznaka za to. Svojom lakoćom komunikacije uspevao je da pomiri nepomirljivo, da istraje u svim svojim namerama i na kraju uspešno iz svake borbe izađe kao pobednik. Porodica mu je uvek bila najveći oslonac. Naša majka Nada je bukvalno izdržavala porodicu jer je otac sav novac uložio u firmu. Danima je sedela uz šivaću mašinu i na taj način pomagala i njemu i nama koji smo već bili u osnovnoj školi. Nije bilo letovanja, niti lagodnog života. Nas troje smo znali da poštujemo kad majka koja noćima ne spava čini to zbog nas i oca. Do posljednjeg trenutka je bila uz njega jer su oni zajedno uradili sve što danas imamo brat , sestra i ja. Pre svega ljubav koju su nam usadili svojim primerom.
Pored graditeljstva koje je bilo i osnova njegovog poslovanja ljubav prema ljudima, pre svega ljubav prema sugrađanima navela ga je na ideju da od FK „Vlasina“ napravi tim koji je na stadionu uspevao da sakupi i više hiljada gledalaca. Od prosečnog tima napravio je tim snova,a igrači koji su dolazili sa svih strana Vlasotince su doživljavali kao svoj grad.
“Umeo je da svojim neverovatnim optimizmom zarazi sve, i one koji su bili skeptici, oni koji su mislili da je lako voditi jedan klub koji se u novijoj istoriji fudbala posebno cenio upravo njegovim zalaganjem. Nizali su se uspesi jedan za drugim i bio je imperativ da svake nedelje mladi i stari ne propuštaju utakmice. Kada je Vlasina gostovala u nekom drugom mestu autobusima su zaljubljenici u svoj tim putovali sa igračima. Svaka pobeda bila je pobeda koja se slavila poput svetkovine. Živelo se za klub, i njegov uspeh. Postoje pisani izvori koji će se naći u Monografiji FK“ Vlasina“ u periodu kada je Jovan Stojanović vodio klub. Njegova skromnost ga nikada nije stavljala u prvi plan, on je bio čovek koji je stvarao, učio druge poštenju i pre svega jednoj fer igri kako na terenu tako i u životu. Od 2001.godine vodio je “Vlasinu” četiri sezone. Glavni trener koji je i njegov najveći prijatelj bio kako tada tako i sada kada tate vise nema je Dragan Nikolić. Posebno poverenje je imao u Miroslava Milosavljevića koji mu je pored njegovog pobratima Obrada Vidojevića bio desna ruka, priča nam Jelena.
Zaljubljenik u pesmu, književnost neretko je umeo da zapeva svoje omiljene sevdalinke.
“On je bio poseban čovek u svakom smislu. Ovo ne kažem kao njegova ćerka već kao neko ko nikada nije a verujem da se skoro neće ni pojaviti neko sličan njemu. Lakoća sa kojom se nosio sa problemima delovala je poput pesme.I sada kada se prisetim njegovih poslednjih dana prva pomisao je gitara i osmeh kojim bi sve nas umeo da ohrabri.
Firma koja je rasla a koja je postepeno postajala vodeća u proizvodnji fasadnih materjala i danas je zadržala svoje mesto među najboljim proizvođačima . Zajedno sa svojim prijateljem osnovao je 92.godine i do danas se razvija u pravcu koji je pri osnivanju zamišljen. Kako je firma napredovala tako je i sve veći doprinos imalo društvo. Ne postoji crkva u okruženju, ustanova, osoba koja nije zahvalna na pomoći koju je nesebično donirao i pomagao ljudima u nesreći. Ta njegova požrtvovanost i želja da od Vlasotinca napravi mesto koje će biti lepše za život,posebno mlade, u jednom momentu ga je odvela u političke vode,kojim nažalost nije umeo tako dobro da pliva.Ne zbog toga što nije bio dobar plivač već zbog ljudi koji su kao veštiji političari u njemu videli čoveka koji će ih ometati u politici koja je bila u potpunoj suprotnosti sa njegovim stavovima. Sa mesta zamenika opštine Vlasotince povukao se onog trenutka kada je shvatio da je zlo u svim segmentima zahvatilo društvo a da su njegove mogućnosti da sve to popravi minimalne. Verujem da je taj izlet u politici mom ocu oduzeo najlepše godine života pored svojih unuka koje smo svi tako dugo čekali.
Njegov odlazak pored najveće tragedije za porodicu bio je tragedija i za sve stanovnike Vlasotinca. Poštovan,marljiv, odan prijatelj, otac svojim igračima,kako su ga zvali i zaposleni u firmi, ostavio je neizbrisiv trag vredan svakog poštovanja.
