petak , 14 avgusta 2020

Sestra Marica je CARICA niške Kardiohirurgije

“Nema većeg zadovoljstva nego videti da je neko pošao kući, da je zdrav i nasmejan…Vodim se time da se dobro dobrim vraća i tako funkcionišem čitav svoj život, pomogla sam u dosta situacija ali isto tako su mnogi i bili tu za mene, reči su glavne Marice Bajović, glavne sestre na niškoj Klinici za kardiohirurgiju koja je proglašena za RADNIKA GODINE.

Marica je u niškom zdravstvu punih 40 godina i osvrtom na njenu karijeru može se pratiti kako je ono raslo i razvijalo se. Ona poznaje dušu niške hirurgije koja je tokom četiri decenije prošla sve pozicije od medicinske sestre, instrumentarke, a poslednjih pet godina od njenog osnivanja, je glavna sestra Kardiohirurgije. Kolegijum se jednoglasno složio da bude proglašena za radnika godine pa je od kolega dobila i vredan poklon.

Marica kaže da je oduvek volela medicinu iako je njen otac smatrao da je prikladnije da zavšri trgovačku školu. Potiče iz porodice poljoprivrednika iz sela Čapljinca.

“Međutim, ja sebe kao trgovca nisam videla. Moja želja je bila Medicinska škola, a odmah nakon završetka srednje škole, krenula sam da radim, moj prvi posao je bio u Beloj Palanci,  tome i dugujem taj staž od 40 godina rada, veli Marica koja je paraleno sa radnim angažovanjem spremala i  prijemni za Medicinski fakultet.

“U to vreme se polagalo tri ispita. Nažalost, dva poena su me delila od prolaska. Nisam to doživela tragično jer sam znala da na putu da budem u medicini mi ne može ništa stati. Kasnije je i bilo prilika da ponovo pokušam ali sam već radila posao koji želim pa i nisam polagala ponovo. Meni je bilo bitno prvenstveno da sam u zdravstvu, da pomažem ljudima i za to sam se i u ostalom i opredelila, kaže Marica koja je od 1980.godine na Klinici za hirurgiju.

To je i bio moj san. Hirurgija je nešto posebno, uvek sam težila tome. Još kao mala, ja se nisam bojala krvi, nisam imala neku odbojnost prema tome već naprotiv, uvek sam razmišljala kako srediti takve povrede, zaustaviti krv, izlečiti. Hirurgija je zaista mogu da kažem neka moja ljubav, težnja… Bilo je to vreme staklenih špriceva i metalnih igala, prošpricavanja, staklenih boca, mnogo više posla za sestru. Mnogo zahtevnije u smislu materijala i samih instrumenata. Danas je to drugačije kod jednokratne upotrebe i svima danas u medicini je posao znatno olakšan jer rade sa modernijim i daleko lakšim za upotrebu instrumentima. Svaki trenutak je bio ispunjen, nema se vremena, pa čak ni fiksnih telefona nije bilo nekad..Prazan hod nije postojao jer da bi moglo da se radi moralo je da se sve pre toga pripremi, steriliše, obezbedi..,priseća se Marica koja dobro pamti i svog prvog direktora, profesora Kostića.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

“U to vreme dijagnostika je bila samo rentgen, grafija i skopija, gde se pacijent prati svo vreme u smislu da li je to trbuh, grudni koš ili je grafija, gde se pošalje pacijent na slikanje određenog dela tela i kasnije lekari tumače dobijeni snimak. Glavno oruđe su tada bili njihovi prsti, jagodice, za koje mislim da ni sadašnji skener ni ultrazvuk ni magnet ne mogu da postave takvu dijagnostiku. Danas i uz savremenu dijagnostiku puno toga zavisi i od samog tumačenja, nije sve u aparatu nego i u tumačenju dobijenih rezultata. Ja sam na početku svoje karijere imala idola, tadašnja glavna sestra Bosa Marjanović još kada sam ja bila učenica Medicinske škole, imali smo dosta praktične nastave. Ona je bila moj idol još za vreme školovanja, tako da sam ja u njoj videla sve ono što sestra trebe biti, odnos prema pacijentima, ta ljubav prema svom pozivu pre svega, način ophođenja prema zaposlenima, pre svega je čovek bila što i jeste najbitnije za svaku ali pogotovo za ovako humanu profesiju. Mislim da ovom profesijom ne može da se bavi neko ako mu je to nametnuto, možda ali nekvalitetno ili ako sam nije u glavi rešio da krene tim pozivom.”

Već 1983.godine ušla je  u operacionu salu i to je doživela kao veliki korak za jednu sestru koja voli svoj poziv.
“U mojoj 40-ogodišnjoj karijeri taj period od 83. do 95. je meni najlepši, najispunjeniji i biti intrumentar u sali je neko ko vodi računa o svemu, sala mora biti besprekorna, sala je vrh u hirurgiji, lekar je neko ko vrši operaciju ali od toga kako instrumentarka pripremi samu salu pred operaciju, da sve bude besprekorno sterilno i sam prostor operacione sale, pogotovo materijal i instrumenti su jedan od ključnih faktora šta će biti na operacionom stolu. Mogu slobodno da kažem nakon ovoga da je gospodarica sale, instrumentarka.”

Želja za usavršavanjem  odvela je u Beograd gde je 1984.godine upisala Višu medicinsku školu u Beogradu, hirurški smer, a diplomirala dve godine kasnije. U nekadašnjoj Jugoslaviji kada je u regionu bilo samo tri takvih škola.

To je bila još jedna od mojih želja kako bih nadogradila svoje znanje. Taj period mi je mnogo značio jer je tad VMA bila puna, izuzetno opremljena, nova, gde smo pored teoretskog dela, imali prilike da sve to tamo i vidimo, naučimo pa i usvojimo kako bi preneli kada se vratimo. Milena Tijanić profesorka Metodologije i organizacije nege, koja kada je pričala o profesiji našoj, imala je jednu predivnu rečenicu DA SVAKO ZANIMANJE IMA SVOJE RUŽE I SVOJE TRNJE. Koje god zanimanje ima svoje dobre i loše strane, bitno je sagledati obe. Trnje samo predstavljaju prepreku koju trebamo savladati, naučiti iz toga i nastaviti dalje. Hirurgija je moje opredeljenje i mislim da nikada ne bih mogla da se bavim nekom drugom granom medicine. Među koleginicama je zaista saradnja bila divna, sve ideje i predlozi su bili iskomunicirani među nama kako bi videli da li nešto od toga možemo da iskoristimo kako bi radili bolje i efikasnije. Nešto što smo tada uveli kada sam 1987. bila na obučavanju u operacionom bloku VMA se do danas zadržalo u našoj sali. To su stvari koje su umnogome olakšale rad i podigle nivo bezbednosti same sale. Ponudili su mi i posao, jer je bilo potrebe za instrumentarima.

Glavna sestra je od 2005. na opštoj hirurgiji ali iako je to bilo  značajno napredovanje u karijeri Marica kaže da je njoj ” najdraži posao bio u sali, sa instrumentima i ne bi to iskustvo nikada menjala. “Bilo je više faktora koji su uticali na moj izlazak iz sale, rođenje dece, problemi sa zdravljem jer rad u sali zahteva dugočasovno i često stajanje na nogama. Najbitnije je biti smiren, priseban i pružiti pomoć, a bilo je svega posebno u Hitnoj hirurškoj ambulanti, sećam se posebno pobune u KP domu 2000. i neke kada je bilo zaista strašnih povreda. Hitna hirurška je i bila preteča Urgentnog centra, na kojoj su dolazili pacijenti sa svih strana. Nakon svake intervencije naravno da nije nimalo prijatno jer svi smo ljudi i pogađa nas ali u tim ključnim momentima vodim se time da treba da se spasi život.

Marici je medicina velika ljubav ali je već 30 godina u srećnom braku i ima dvoje dece, ćerku i sina. Direktor Kardiohirurgije na kojoj je Marica glavna sestra od 2010.  prof.dr Dragan Milić ima za nju samo reči hvala.

Ja na to samo odgovorim da kada imam takvog direktora i takvu podršku i tim sa uigranim sistemom nije teško biti uspešan. Nakon pet godina u ovoj novoj klinici smo došli do sjajnih rezultata tako da mogu slobodno reći da i nije tako teško biti glavna sestra kada sve funkcioniše kako treba. Svima treba dobra reč, uradio si to kako valja, ili možeš ti to još bolje. Nisam ja neko koga treba tapšati po ramenu, ja samo radim ono što volim i osećam. Svim budućim sestrama želim da poručim da je ljubav ključ rada, da je najbitnije voleti taj poziv. Moja porodica je meni na prvom mestu, oni mi pružaju bezrezervnu podršku ali ja imam još jednu porodicu, ovde na klinici sa mojim ljudima.”

Takođe pročitajte

Umerena ishrana i fizička aktivnost za izbalansiran životni stil

Umerenost je važna u svim poljima, a umerena ishrana i fizička aktivnost za izbalansiran životni …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.