Sana Beauty
Povezane vesti
Umesto čestitke za 25 godina radaHemofarm Fondacije, nekoliko uticajnih ličnosti iz javnog života napisalo je tekstove na temu: Kako sačuvati srce društva? što i jeste u srži rada ove najdugovečnije Fondacije u Srbiji.
Evo šta nekoliko njih sa zavidnim karijerama u različitim oblastima, smatra da je lek za naše društvo.
Vladimir Arsenijević, pisac
U osnovi je pogrešno, a u izvesnim okolnostima može da bude i fatalno, razmišljati o društvu kao o živom organizmu. Metafora o srcu, u čijoj se centralnoj komori uvek i jedino nalazi mit o nastanku, sastavni je deo narativa nacija kao zamišljenih, a potom i otelotvorenih zajednica. Neuporedivo bolja analogija za društvo (koje, za razliku od fantazmagoričnog koncepta nacije, okuplja ljude povezane zajedničkim interesom) jeste – građevina. I to građevina koja se nalazi u neprestanom procesu dograđivanja. Zato nam je umesto metafore srca u čijoj je osnovi jedna izrazito bolećiva emotivnost, znatno potrebnija jedna dramatično drugačija metafora u čijoj se osnovi nalazi proračunata konstruktivnost. Jer građevine mogu bez mnogo čega, ali temelj je ono od čega one suštinski zavise, ono što u najvećoj meri određuje uspešnost njihovog rasta, stabilnosti i dugovečnosti.
VIGOR MAJIĆ, direktor Istraživačke stanice Petnica
Sviđalo se to nekome ili ne, ljudi su onaj jedini ključni i nezamenljivi element koji određuje snagu, kvalitet, perspektivu i smisao savremene države, teritorije, društva – daleko više nego broj fabrika, kuća, tenkova, kilometara puteva, bruto proizvoda, pa čak i spomenika, hramova i prirodnih rezervata. Istinska borba za razvoj i stabilnost jedne države, regije ili grada jeste borba za ljude: da postoje, da žive zadovoljni i srećni, da budu bezbedni i stvaraju planove i ideje da ih bude više i da budu još srećniji.
Velik i dugotrajan odlazak mladih, obrazovanih i ambicioznih mladih ljudi punih energije i snova opustošio je ne samo Srbiju, već i većinu zemalja jugoistočne Evrope, a zakasnela svest o mogućim katastrofalnim posledicama tog procesa sama po sebi nije dovoljna da se situacija popravi. Kvalitetno obrazovanje, dobar zdravstveni sistem i fizička i pravna sigurnost, kao i prisustvo predstavnika svoje generacije sličnih opredeljenja u neposrednom okruženju su bazični faktori koji opredeljuju većinu mladih stručnjaka da ostanu ili odu i da svoju porodicu i budućnost izgrađuju ovde ili u nekom drugom, dalekom okruženju. To nije sigurnost posla ili visina plate. Svaka obrazovana i stvaralački orijentisana mlada osoba snažno utiče na druge oko sebe, pa je egzodus, ekonomski ili intelektualni svejedno, samopospešujući i samoubrzavajući proces.
VERAN MATIĆ, osnivač Fonda B92
Čini mi se da najveći deo onoga što sam u životu saznao nisam stekao kroz obrazovni proces. Vrednosnu koordinatu pamtim iz porodičnih rituala, razgovora, postulata koje su baka i deka iznosili u normalnoj dnevnoj komunikaciji, a tiču se Deset Božjih zapovesti. Iako su bili vernici, nije to bilo puko nametanje religije, već razgovor o suštini značenja poruke.
Interpretirao sam gradivo lako, bez prevelikog truda, bez većeg unošenja u suštinu, jer nisam osećao potrebu. Više sam učio iz knjiga koje sam samostalno birao iz biblioteke, jer se lektira uglavnom tempirala tako da ili nisam dovoljno zreo za delo, ili me nešto drugo više zanimalo…
Sadržaj tog obrazovnog procesa se nije vezivao ni za srce, ni za dušu, ni za um, na način koji bi predstavljao pravi proces kontinuiranog usvajanja novih znanja, sa stalnom evolucijom…
Ne mislim da je samo problem u tome što smo bili prva generacija „usmerenjaka”, ili to što što smo imali marksizam ili opštenarodnu odbranu… Jednostavno, nije bilo suštine, koordinate koja bi povezivala različita znanja oko jedinstvene ose. Oko srca.
Postulati vezani za kodeks novinara, smisao novinarstva, vrlo su podudarni sa Hipokratovom zakletvom, ili opet sa Deset Božjih zapovesti.
Tako razumem sopstvenu stalnu želju da novinarstvo shvatam kao misiju očuvanja javnog interesa, da lični angažman vezujem za pomoć najslabijima, ali i da sam stanovišta da ništa od toga neće biti moguće ako nema brige oko zdravlja srca (ličnog zdravlja) i za sebe i za druge.
Ne samo da sam nastojim da vodim računa o preventivi, već sam nastojao da to obezbedim i zaposlenima. U početku je vladalo veliko nepoverenje, ali se ono vrlo brzo pretvorilo u masovnu posvećenost preventivnim, sistematskim pregledima.
Dragan Ambrozić, urednik programa Doma omladine
Srce svakog društva je nada.
Ukoliko u jednom kraju sveta nema nade, njega ljudi napuštaju.
Po broju ljudi koji napuštaju neku oblast, možete jasno ustanoviti do koje mere se više niko ne nada da će tu biti bolje. Ovo sa sigurnošću označava da se besperspektivnost uselila u domove, i da se svi rukovode samo idejom da ne bude gore.
Međutim, čak i u takvim trenucima, opet je nada poslednja stvar od koje se odustaje. A skoro nikad se ne odustaje od poverenje u druge ljude, u njih se uvek i najviše nadamo.
Jer i kad je najgore, spašavaju nas poverenje u druge ljude i solidarnost – nada da će vas neko drugi čuti, čuva ovaj svet.
Više o ovim i ostalim autorskim tekstovima pročitajte ovde.
