Sana Life
Povezane vesti
Čujem neki drugi ton, ne tako prijatan i veoma bučan. O, ne. Šta je sada? Opet svetlo. Sada jače i jače. Otvaram oči. Čujem zvono. Telefon zvoni. Javljam se. Sa druge strane dobro poznat glas.
Da li je to tračak svetlosti iz čarobnog sveta u mojoj glavi ili od ulične sijalice. Ne znam. Ne umem da prepoznam poreklo tog svetla. Mrak svuda oko mene. Gluvo doba. Gde li su kazaljke na časovniku? Ne znam. Možda su “spojene”. Neka ostane tako. Bolje da ne znam.
Osećam da se nalazim u vrtlogu. Čas mi je hladno, čas toplo. Vuče me, baca do neba i spušta do zemlje, duboko u more pa opet na tlo. Pomera se zemlja, drveća pričaju, cvetovi se smeju. Šta se dešava, gde sam? Odjednom zelenilo ispred mene. Livada bez kraja. Svuda oko mene ptice, leptiri, protrči neki jelen, mali zeka… Čujem glas, zove me da krene levo. Pratim glas, sve je jači i jači. Čujem šapat, čujem poznati zvuk. Ne čujem reči ali pratim njihovu melodiju. Ta melodija bi mogla da me odvede na sam vrh sveta ili na ivici neke provalije. Nije mi bitno. Sa lakocom i dalje pratim melodiju.
Ovako opijena mogla bih ostati tu zauvek i slušati divnu muziku nepoznatih reci. Polako čujem drugi ton nepoznati glas. Nestaje moj umirujući ton. Nestaju tonovi. Odoše. Tišina. Muk. “Gde si nestao?” Otišao je. Ne vidim ništa. Mrak.
Čujem neki drugi ton, ne tako prijatan i veoma bučan. O, ne. Šta je sada? Opet svetlo. Sada jače i jače. Otvaram oči. Čujem zvono. Telefon zvoni. Javljam se. Sa druge strane dobro poznat glas.
Jelena Mitrović
