ponedeljak , 18 januara 2021
Žena sa suncobranom Foto - Narodni muzej u Beogradu

Priča o porodici sa najviše umetnika u istoriji Srbije

Ljubica Luković, sestra Rastka i Nadežde Petrović, ostavila je kuću u Profesorskoj koloniji sa jedinstvenom zbirkom umetničkih dela u kojoj se nalaze i grafike, crteži Pabla Pikasa, Maksa Ernsta, Andrea Derena, Marka Šagala, Amadea Modiljanija, Ogista Rodena, Žorža Braka, Pola Elijara, Luja Aragona. Zbog veoma loših uslova u samoj zgradi spomen muzej je veoma kratko bio otvoren za publiku – do 1986. godine, a dela iz nje prebačena u Narodni muzej.


Nadežda Petrović 1909 Foto- Narodni muzej u Beogradu

Mislite li da to vodi čemu: živeti? O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu. (Rastko Petrović, 1898. Beograd -1949. Vašington)

Da je divno što su u intelektualnom domu Petrovića, otac Mita književnik i naučni radnik i majka Mileva učiteljica, među devetoro dece živeli Nadežda i Rastko svedoči njihova porodična spomen zbirka koja uprkos brojnim nedaćama, odoleva patini vremena. Predratno zdanje u kojem je smešten spomen muzej Nadežde i Rastka Petrovića nalazi se u jednom od najlepših delova Beograda, u Ulici Ljube Stojanovića. Sagrađeno je u periodu od 1928. do 1935. godine kao tipična kuća Profesorske kolonije.

Upravo u ovoj zgradi živela je slikarka Ljubica Luković, Nadeždina i Rastkova mlađa sestra, koja je poštujući bratovljevu želju, i zgradu i sve što je u njoj poklonila kao porodični legat Narodnom muzeju u Beogradu. Ugovor o darivanju potpisala je 1967. godine sa Lazarom Trifunovićem, tadašnjim direktorom Narodnog muzeja. Osim zgrade koju čini pet soba, Ljubica Luković zaveštala je muzeju i kompletan nameštaj, lične predmete umetnika, biblioteku, skulpture, kolekciju svojih slika, brojne Nadeždine radove, ali i drugih slikara čija dela je posedovala. Tu je i kolekcija Rastkovih likovnih dela, njegove grafike, crteži drugih autora, među kojima i: Pabla Pikasa, Maksa Ernsta, Andrea Derena, Marka Šagala, Amadea Modiljanija, Ogista Rodena, Haima Sutina, Žorža Braka, Pola Elijara, Luja Aragona, kao i veći deo zbirke afričke umetnosti Rastka Petrovića, budući da je bio opčinjen Afrikom. Kolekciju čine i umetnički predmeti koje je sakupljao u Meksiku, njegovi rukopisi, putopisni filmovi, gramofonske ploče…

Nadežda Petrović, Košutnjak 1904, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Nažalost, zbog veoma loših uslova u samoj zgradi u Profesorskoj koloniji, spomen muzej je veoma kratko bio otvoren za publiku, do 1986. godine. Fotodokumentarni i studijski materijal, rukopisna i knjižna građa iz zaostavštine Rastka Petrovića, čuvaju se trenutno u Dokumentacionom centru Narodnog muzeja u Beogradu.

Spomen zbirku Petrovića čine pokretna kulturna dobra i sama zgrada. Za pokretna kulturna dobra smo već dugi niz godina pronašli mesto u centralnoj zgradi Narodnog muzeja u Beogradu, i tu se čuvaju i izlažu po potrebi radovi Nadežde i Rastka Petrovića, kako u okviru stalne postavke, tako i kao deo tematskih izložbi. Što se zgrade tiče, problem je veliki i još uvek nerešen. Zdanje je i 70-etih godina prošlog veka, kada je i poklonjeno Narodnom muzeju u Beogradu, zapravo, već bilo u kritičnom stanju. Arhitektonske intervencije koje su tada, uoči otvaranja izvedene pomogle su da ta zgrada bude otvorena za posetioce, istina samo nekih pet- šest godina. Problemi sa zgradom koji nisu uspeli temeljno da budu rešeni ponovo su postali aktuelni. To se pre svega odnosi na vlagu i građevinske radove. Očekujemo da se napravi ozbiljna studija izvodljivosti, da se proveri šta je moguće sa njom uraditi. Sve to nam, svakako, nije bilo primarno prethodnih godina jer smo se nosili sa još većim problemom, a to je stanje centralne zgrade Narodnog muzeja u Beogradu-, kaže Lidija Ham Milovanović, viši kustos Narodnog muzeja i naglašava:

Radovi Nadežde i Rastka Petrovića nisu izloženi u okviru jedne celine, nego u okviru tematskih izložbi i same postavke muzeja. Veći broj Nadeždinih radova, predstavili smo, recimo kada smo radili njenu veliku monografsku izložbu pre pet godina u Domu vojske.
Slikarka pejzaža, ljudi i žena iz naroda i sa juga Srbije, rodonačelnica moderne u srpskom slikarstvu, Nadežda Petrović jedna je od najvažnijih heroina srpskog impresionalizma, reklo bi se i najpoznatija nacionalna umetnica. Bogatu zaostavštinu Petrovića čini i privatna prepiska članova ove porodice bez čije priče je naša skorija umetnička prošlost nezamisliva. Brojna porodica Petrovića živela je u kući Nadeždinog dede hadži Maksima, na Paliluli. Ta kuća je bila prava umetnička riznica. Posedovala je veliku zbirku ikona, jednu od najboljih biblioteka, zbirku muzičkih instrumenata… Kod Petrovića se okupljala srpska kulturna i politička elita, u takvom okruženju živela je i formirala se Nadežda; inidividualna, svojstvena sebi i jedinstvena. Prve časove slikanja dobijala je od ujaka Svetozara Zorića, profesora Velike škole. Svoja dela lucidna Nadežda nije potpisivala, niti datirala, a hronogiju i dalje otežava njen heterogen stil i istraživački duh koji je sve morao da ispita. Bila je skromna, a njen unutrašnji svet nije ostavljao prostor egu i narcisoidnosti. Život je završila 1915. godine u bolnici u Valjevu, kao ratna bolničarka zaražena tifusom.

Nadežda Petrović, “Šljivik u Resniku”, 1904-1905, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Najznačajniju celinu radova Nadežde Petrović svakako čini 30-etak dela, među kojima su „Bavarac“, „Betovenova maska“, „Kaluđer“, „Šljivik u Resniku“, „Mod Alan“. Valja pomenuti i sedam akvarela Rastka Petrovića, „Bekstvo u Egipat“, „Predeo iz džungle“, „Orijentalna igračica“. Izdvajaju se i dela predvodnika istorijskih avangardi: bakropis Pabla Pikasa „Žena sa knjigom“, crtež Amedea Modiljanija „Ženski akt“, crtež Žana Koktoa „Skica“, slika Moiza Kislinga „Poluakt devojke“, grafika Žorža Ruoa „Glava Ibija“, akvarel Ogista Rodena „Ženski akt“, crtež Maksa Ernsta „Prvi značajan razgovor sa Himerom“. Celokupan umetnički materijal, od ukupno 64 dela, čuva se u okviru postojećih zbirki Narodnog muzeja.

Poznato je da je Nadežda Petrović u više navrata i radila motive sa Kosova i Metohije. Koliko je poznato Gračanicu je slikala četiri puta, dva puta samu crkvu i dva puta crkvu sa predelom koji je okružuje. Nadahnuta Prizrenom, slikala ga je pet puta, uvek viđenog sa drugog mesta i na sasvim drugačiji način, a radila je dva puta i Vezirov most. Tu je i raskošna serija „Resnik“ od kojih je slika koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu Nadeždino remek-delo.

Likovna publika posebno voli sliku „Žena sa suncobranom” koju je Nadežda naslikala 1907. godine. Na slici Nadežda portretiše upravo svoju sestru Ljubicu obučenu u dugu svetlu haljinu, sa suncobranom u ruci kako šeta u zatvorenom prostoru, verovatno dvorištu, obraslom rastinjem. Boje su nežne, sa puno belih i pastelnih tonova…

Goruća crvena traka puta, sa pegama žutog svetla i ljubičastih senki, sa toplim zelenim krošnjama nad mrkim plotom i modrim obroncima brda u daljini, eto omiljene kompozicije i cele Nadeždine palete, znala je da primeti Katarina Ambrozić, istoričar umetnosti.

Rastko Petrović, “Sveti ratnik iz Žiče”, 1922, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Priča o životu i umetničkom stasavanju Nadežde Petrović kroz 49 slika dvadesetak autora predstavljena je na postavci „Srpsko slikarstvo Nadeždinog doba” je u čačanskoj Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ koja se i danas prepričava. Poštovaoci Nadeždinog stvaralaštva imali su priliku na jednom mestu da vide radove iz dve zbirke Narodnog muzeja u Beogradu „Srpsko slikarstvo 18. i 19. veka“ i „Jugoslovensko slikarstvo 20. veka“, među njima i sliku njenog učitelja Đorđa Krstića, ali i druge slikarkine radove, budući da je učestvovala u svemu značajnom kada je reć o našoj moderni.. Kada govorimo o moderni, valja podsetiti da ona kod nas počinje upravo Nadeždinom izložbom 1900. u Beogradu, na kojoj je prvi put predstavila impresionističke i secesionistike slike.

Zbirke Narodnog muzeja sadrže i izvanredne autoportrete Nadeždinih savremenika, prijatelja, umetnika značajnih za to vreme. Nadežda i Rastko Petrović kroz svoja dela žive i danas, a nama ostaje da uputimo apel kulturnoj javnosti i poslenicima kulture da se založe za temeljnu obnovu njihovog poklon-zdanja u Profesorskoj koloniji, jer oni svojim darom, nesebičnošću i odanošću svome narodu, to svakako zaslužuju.

Borka Golubović

Izvor: Press Centar

Takođe pročitajte

Volonter sam, tim se dičim

Solidarnost i znatiželja samo su neki od motiva zbog kojih su se mladi studenti završnih …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.