Sana Life
Povezane vesti
„Došlo je vreme da zauvek ostavim razboj, tarak, tokmak, ćerkez i druge alate iz mutavdžijske radnje, a radio sam sa njima punih 69 godina“, kaže Đorđević.
„Koprivnica je tada imala 170 domaćinstava i petnaestak mutavdžijskih radnji. U susednim selima, Jagličju, Čagrovcu i Gornjem Dušniku, bilo ih je i više.“Torbice, bisage, ponjave, pokrove i džakove od kozje dlake prodavali smo najviše na Kosovu i u okolini Leskovca i Vranja. Mogli smo da prodamo robe i više nego što smo mogli da proizvedemo“, priseća se on.
Prema njegovim rečima, mutavždijama u Zaplanju išlo je na ruku i to što su sva domaćinstva čuvala stada koza, tako da je kozje dlake bilo na pretek.
„Posle rata Tito je zabranio da se čuvaju koze. Ljudi su ih maltene preko noći morali da unište i većina mutavdžijskih radnji je tada zatvorena. Preostale mutavdžijske radnje, dodao je Đorđević i dalje su dobro radile jer su proizvodi istkani od kozjih dlaka i dalje bili traženi.
On je, kaže, zahvaljujući mutavdžijskom zanatu izgradio kuću u Koprivnici i u Gadžinom Hanu, i iškolovao ćerku i sina.
„Bilo je i posla i para. Tkali smo, pričali, pevali. Nije tačno da mutavdžije moraju da budu „mutave“ dok rade da im dlake ne bi ulazile u usta“, izjavio je Djordjević.
Kako je istakao Djordjević, mutavdžije su imale puno mušterija sve do 60-tih godina prošlog veka.
„Sela su tada počela da se prazne. Ljudi više nisu hteli da se bave stočarstvom i poljoprivredom. Retko kome su još bili potrebni bisazi ili pokrovi za stoku. Nema razboja, ali nema ni ljudi. Ostalo u Koprivnici nas tridesetak“
Čak i onda kada su sve njegove kolege odustale od mutavdžijskog posla, Đorđević to nije želeo da učini. Sve do sada.
„Borio sam se nekako svih ovih godina i sad je kraj. Razboj neću da rasturam, neka stoji. Neka podseća kako sam radio, kada me jednog dana više ne bude bilo“.
U Koprivnici kao i u okolnim selima na obroncima Suve planine nema više ni jedne sačuvane mutavdžijske radnje.
BETA
