četvrtak , 25 februara 2021

Počinje treći čas

U prosveti treba pratiti nove trendove i obezbediti da svaka škola dobije kompjutere i internet ali ponekad se treba osloniti i na iskustvo starijih i to izvorno, onako kako je to učinila Jadranka Stamenković, profesorka geografije u osnovnoj školi “Dositej Obradović” u Svođu.

Počinje treći čas… Kao i svake godine, vodim decu do reke, tema – Geografija lokalne sredine.
Šta znamo o mestu odakle potičemo? Koliko ga volimo? Da li to shvatimo tek kad odemo ili nam je odmah sve jasno? Hiljadu pitanja koja su mi se danima motala po glavi…. kako da počnem čas… Uređujem jednu stranicu na fejsbuku, ljudi su željni svog mesta, zbog obaveza koje nam današnjica nameće, neki godinama nisu dolazili, nekad su srećni, nekad tužni… svaki put drugačiji komentari. Neki su otišli silom prilika i to odavno, neki su morali, neki nisu…. Ali svi jedva čekaju novu sliku, neku novu vest, koja će ih vratiti u vremena kada smo svi bili zadovoljniji…

Znamo, Lužnica izvire blizu Babušnice, posle oko 40 km toka uliva se u Vlasinu, u Svođu, baš tu gde mi stojimo. Nekada je na ovoj reci bilo mnogo vodenica, danas skoro i da ih nema. U selu Modra Stena, pstojala je sredinom prošlog veka mini hidrocentrala, koja je snabdevala strujom, skoro trideset godina, Veliko Bonjince i Modru Stenu. Danas, deo reke je kaptiran a voda se iskorišćava za snabdevanje vodom dela Babušnice i Niša.
Vlasina izvire iz Vlasinskog jezera, pamtimo je ako veliku moćnu reku, danas, na pojedinim mestima kao da je presušila… kako ljudskom nebrigom, tako i zbog klime… Posle sedamdeset kilometara toka uliva se u Južnu Moravu.
A naše Crtavo….e to je posebna priča. Kupasto, mistično i prelepo. Nekad se sa vrha video ceo kraj, danas je uraslo tako da se do vrha teže stiže. Crtavo je visoko oko 800 m. Na vrhu se nalazi jedna rupa, u koju kada baciš kamen ne čuje se kad stane… samo se zvuk čuje sve slabije i slabije… a onda nestane. Oko nje se uvek prvo otopi sneg. Kažu nam stariji, ta rupa vodi do podnožja. Smatra se da je u prošlosti Crtavo bilo vulkan.

Stigli smo do mosta, a tamo, nama poznato i drago lice – deda Tola. Najstariji stanovnik Svođa, ima 98 godina. Pozdravljam se sa njim, pitam ga kako je…

„Dobro sam deco, a vi izašli malo da prošetate?“
„Imamo čas u prirodi“ odgovorila su deca „Pričamo o našem selu“
„Možeš li, deda Tolo, da nam ispričaš, kako je ovde nekada bilo?“
„Bilo je mnogo drugačije, bilo je mnogo ljudi. Mi smo išli u onu malu školu i bilo nas je dosta“ pokazuje rukom na urušenu staru školu na uzvišenju. Nismo imali mi tolike knjige i sveske, ali smo bili vredni i slušali sve šta nam učitelj kaže. Za nas decu u to vreme nije bilo odmora, posle škole, čuvali smo krave, koze, a dok one pasu travu mi se igramo, trčimo i ništa nam više nije trebalo od te slobode. Sami smo muzli krave, a ujutru jedva čekamo da nam koka snese jaje, skuvamo ga i ponesemo za doručak. Iako smo bili mnogo siromašniji, nekako smo kvalitetnije živeli. Danas, vi deco, imate te komjutere i telefone… „

„Najlepše je bilo leti, naročito početkom avgusta. Tada sa svih strana dođu gosti, selo bude puno ljudi ne možeš da se mimoiđeš a a kamo li da neđeš mesto u kafani ili poslastičari. Spremali smo se danima za seoski praznik – Trnovicu. Spremala se gozba, svaka kuća je imala svoje stalne goste. Nekoliko dana ranije je počinjao turnir u malom fudbalu, a finale je bilo baš osmog avgusta…. a uveče u školskoj sali bio je festival, gde su se pevači amateri takmičili za nagrade…“
„Nastavnice, kako ste vi slavili Prvi maj?“
„ Prvi maj se proslavljao jedinstveno. U selu su se palile tri vatre… Po nekoliko mahala jedna vatra. Mesecima se sakupljalo granje, pravile su se lažne vatre koje su se palile da zavaraju protivnika, a onda kad tuđa izgori, pali se glavna… Imali smo i stražu, dešavalo se da dođe protivnička strana da raznese grane ili ne daj Bože zapali već napravljen kup koji je nekad bio visok po 5 – 6 metara. Pošto su se sva tri brda na kojima se palila vatra međusobno gledala, na smenu smo se penjali u drvo i dvogledom pratili šta oni tamo rade… Dešavalo se da se međusobno uhvatimo dvogledima u špijunaži… sada se pali samo jedna vatra, pored reke“
„Sećaš li se kad si pre nekoliko godina dovela ljude iz opštine da pričaju sa mnom o turizmu?“ setio se deda Tola. Nasmejala sam se, jer znam šta im je odgovorio. „Može turizam ovde, evo, imamo dve reke, raskrsnicu puteva,školu, ambulantu, poštu, sad i ova nova plaža. Sve ima, ali nedostaju domaće životinje, od kojih bi dobijali mleko, sir da ugostimo te ljude. Smeštaj bi se već našao“
„Hvala deda Tolo što si nam sve ovo ispričao“
„ Ajde deco i srećno!“ odgovorio nam je
Dok smo se vraćali u školu, setila sam se fabrike. Vrlo kratko je radila. Proizvodila se trikotaža, a žene koje nisu tamo stalno radile, dobijale su vunicu, plele kući a onda donosile gotove proizvode i dobijale novčanu nadoknadu za svoj rad. I ona propada, a tu bi moglo barem pedeset ljudi da radi…. Možda je to spas za naše selo…

Takođe pročitajte

Svečana akademija u čast Branka Miljkovića

Svečanom akadamijom ,,Princ od vatre jači”, Narodno pozorište Niš obeležiće 60 godina od smrti jednog …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.