Sana Beauty
Povezane vesti
Za ovu tropsku pticu vežu me lepa sećanja, na detinjstvo u jedno maloj varoši gde su se mogli videti samo u krugu fabrike u kojoj je radila moja majka.
Fabrika je naravno propala, park sada krasi siromašno rastinje ali me je priča oko “niškog pauna” podsetila na one iz mog detinjstva.
Stvarno, šta se desilo sa tim pticama? Nisu ih pojeli radnici, to je sigurno, ali u kom trenutku je prestala briga o njima i pitanje je da li je uopšte tada neko imao svest o tome da ih treba spasiti.
A kako sam bila srećna kad ih ugledam a još ako rašire svoj rep onda mom ushićenju nije bilo kraja. Verovala sam da im se sviđam i da oni to mene pozdravljaju. Naravno, nikad nisam smela da im se približim jer se u porodici hranio strah od životinja, odnosno meni nije bio dozvoljen kontakt iz prevelike i bespotrebne brige da će me povrediti ili barem zaprljati. Tako da sam pored divljenja osećala i strahopoštovanje prema tim životinjama.
Ne znam koliko ih je bilo, meni je bilo dovoljno da ih vidim kada bi nekim “poslom” išla kod majke na posao. I ko zna koliko ih je bilo u dvorištima drugih fabrika koje su u svojim raskošnim parkovima negovali sve što bi pomoglo radnicima da se bolje osećaju. Podsećanja radi, u to vreme radnika klasa je bila vladajuća a ove ptice su predstavljale blagostanje dostojno kraljevskih vrtova.
I sada kada tih fabrika više nema, nema više ni pravih, živih paunova a radnička klasa je izgubila presto tako da bi ovaj čairski paun mogao biti spomenik upravo žrtvama tranzicije.
Daliborka Alihodžić
Koliko još treba da lupetate za tu šačicu sitnine kojom vas plaćaju