Sana Beauty
Povezane vesti
Čovek sanja onoliko sjajniju svetlost, koliko je mračnija noć oko njega. A, snovi žive dok odjekuju srcem, a koliko će dugo u istom ostati zavisi jedino koliko imate snage pratiti ih.
No, kada bi ti isti snovi bili živi, kada bi imali tela, i govorili kao što to činimo mi, ljudi, možete li zamisliti kakva bi bila boja njihove kože, kojim bi jezikom svedočili o sebi, koju bi veru ispovedali, i konačno, koji bi bili vredniji i privilegovaniji? Sve je to teško reći, jer se snovi na kraju predstave samo onima koji u njih veruju.
Početak etničkog čišćenja Srba i drugog nealbanskog življa, među kojima najviše Roma i Egipćana, 1999. na Kosovu i Metohiji, je ovog mladića zadesio kao dvogodišnjaka. A, ratni vihor će u mnogome odrediti njegovu dolazeću sudbinu. Njegovo ime je Albijon Neziraj, dvadesetogodišnji Rom, a njegova priča poruka je za sve nas.
„Rat je pored mira, odneo još mnogo toga. Moja porodica, nažalost, nije jedina koja je doživela stradanje. 1999. sam sa majkom, sestrom i bratom kao izbeglica došao u Crnu Goru. Iako se toga ne sećam baš najjasnije, svestana sam da je to trenutak kada ste sretni jer ste, naprosto, živi. To je trebalo da bude novi početak za nas. No, nedaće su se nastavile. Iako mi je teško da govorim o tome, moja majka je radila sve da nas prehrani. Nakon rata ona se ponovo udala, ali kako se kasnije pokazalo, za pogrešnog čoveka. Sin mog očuha je imao problem sa alkoholom, i često je, pod uticajem istog, pretio mojoj mami, a neretko smo moja sestra, brat i ja, bili žrtve fizičkog nasilja. Tada sam počeo da razmišljam o životu na, možda drugačiji način, često sam se pitao zašto Bog dozvoljava da ljudi poput mene pate, a da su pritom samo deca. Teško je kada od detinjstva pamtite samo nemaštinu i batine.
Sada znam da svi mi grešimo, niko, pa ni ja sam, nisam savršen, ali koliko zla nanesete nekome samo zato što ste dete, zato što ste izbeglica, zato što ste Rom, zato što ste drugačiji, samo i jedino zato? Godine su prolazile, ali stvari se nisu menjale. Batine su bile svakodnevne, nemir u kući. Sestra je ubrzo pobegla od kuće, ali ja nisam imao kuda. Verovao sam da će se stvari promeniti kada krenem u školu, ali tamo me je sačekalo neprihvatanje, pa čak i negodovanje sredine. Bio sam nepoželjan, samo zato što sam Rom. I danas se sećam koliko često sam razmišljao hoću li ikad osetiti ljubav porodičnog doma, hoću li steći prijatelja koji će me voleti zbog onoga što nosim u srcu, a ne odbacivati zbog imena i boje kože“, iskren je Albijon.
Kako je vreme proticalo, ovaj mladić se sve više susretao sa nasiljem, a konsekvence su bile takve da je odsustvo iz škole postalo svakodnevno, pa docnije napušta školu. Ali, dva poznanstva će mu u celosti promeniti život.
„Uveliko sam bio uveren da se nakon svega, ništa lepo ne može desiti. Mislio sam da školu nikada neću završiti, i da sam ja samo jedan u nizu onih za koje pod suncem nema mesta, te da ću čitav život provesti u izbegličkom kampu u Podgorici. Ali, tada sam upoznao pastora Sinišu Nadaždina. On je i sam bio izbeglica, pa je tako najbolje razumevao probleme sa kojima se suočavamo. Po prvu put sam imao nekog na kog sam mogao da se oslonim. Siniša mi je pomogao da nastavim školovanje, ali je situacija u porodici, nakon izvesnog vremena, postala nepodnošljiva. Tada sam odlučio da odem. Pastor je i tada bio tu za mene, kao i za sve ostale Rome u čijem kampu služi. Ubrzo sam se vratio i nastavio sa školovanjem“, dodaje ovaj snažan mladić.
Albijon otvoreno govori o tome koliko je detinjstvo kakvo je imao uticalo na njega, pa i na način na koji razmišlja.„Kada ste odbačeni i kada ste drugačiji, i sami počnete da verujete da neke stvari ne zaslužujete, dugo sam mislio da nikada ništa neću postići, da uspeh i život kakav vode svi ostali nije predodređen za mene, samo zato što sam Rom. Gledajući druge, razmišljanja su odlazila daleko da sam gotovo verovao da me ljudi nikada neće voleti i prihvatiti, ali sam pogrešno razmišljao. Mi svi imamo pravo na ljubav, bez obzira ko smo, koliko smo stari, koliko imućni ili siromašni, koja je boja naše kose, očiju, kože, kojim jezikom govorimo, da li odlazimo u crkvu, džamiju, sinagogu. Temelj svih religija je ljubav i samo ljubav, ponosimo se kao vernici, a zaboravljamo svrhu iste. Ako vi volite svoje, zašto ne dozvoljavete da drugi vole ono što je njihovo? Tu nemate odgovora“, dodaje Albijon.
Ovaj izvanredan mladić je ubrzo upoznao i Kejt Gazavej, koja je ušetavši u kamp u kome Albijon živi, njemu otvorila vrata novog sveta punog novih mogućnosti.
„Kejt je 2016. u moj život donela fotografiju, i to, možda, zvuči previše jednostavno. Ali, ona je u meni probudila talenat i pokazala, po prvi put, da vredim, baš kao i svako drugo ljudsko biće. Ono što sam video u fotoaparatu za mene je bio prozor u drugi svet, a pre svega pokazatelj da ono gde živim ima alternativu i da se snovi ostvaruju samo onima koji veruju dovoljno jako. Ubrzo sam se zaljubio u fotografiju i shvatio kolika je njena moć. Fotografija mi je pomogla da promenim, ne samo sebe, već i način na koji ljudi doživljavaju nas. Ubrzo sam počeo da štedim od stipednije koju sam primao, i kupio polovan fotoaparat. Neopisiv je osećaj kada ugledate delo čiji ste autor. A, gotovo godinu dana nakon susreta sa Kejt, ja fotografijom uspevam da zaradim sasvim dovoljno“, otkiva ovaj skroman momak.
Fotografija je Albijonu bila most kojim je premostio mnoge predrasude koje vladaju o Romima. On kaže da ljudi ne vide dalje od nemaštine i drugačije bolje kože. Još otkriva da su ljudi uvek bili na distanci, jer vas ne žele u svojoj blizini, a da se ni sami ne zaptaju zašto. Loša slika o onima koji su ljudi, baš kao i svi ostali, dolazi samo od stereotipa ljudi koji ne žele da vide dalje od onog što su čuli. Ljudi vide decu koja trčkaraju unaokolo, ponekad iscepanih majici, ali ne vide ljubav koju ona šire i nose sa sobom. Ljudi vide nedaću i nemaštinu, ali ne i razdragan i veseo duh koji je ipak uvek tu, uprkos svemu. Ljudi vide tek nešto tamniju kožu, ali ne i istu, crvenu krv koja teče ispod nje.
Da je Albijon, nakon svega što je preživeo, uspeo najbolje govori koliko istrajno veruje u dobro i koliko sa tim živi, ali tu nije kraj. Albijon je izložbu svojih fotografija imao u Podgorici, a ove godine one su stigle i do Brisela, gde su oduševile javnost, jer nisu ništa manje iskrene od njega samog.
„Ljudi treba da nauče da veruju u sebe, koliko god bilo teško, i koliko god patnje bile velike. Svako uči na greškama, tuđim ili svojim, one su uvek tu, ali to je znak da radimo i da želimo. Nikada ne smemo stati da se hrabrimo. Kada čovek želi pomoći sebi samom, pomoć će doći i od drugih“, poručuje naš sagovornik. Albijon ima želju jaču od svih ostalih, a to je da postane čovek i neko ko će moći da pomaže siromašnima i deci, a posebno siročadima. Do tada njemu preostaje usavršavanje, jer želi da o njemu govori uspeh koji je postigao svojim srcem i radom. A, za kraj razgovra dodaje da je svaki san samo početak sna.
Piše: Ilija Fonlamov Francisković
