Sana Life
Povezane vesti
Da li ste znali da je nekada Niška ulica u Leskovcu umesto seknd-hendova i butika bila stecište čak 1204 zanatlija? O tome i još mnogo toga govori nam monografija “Tradicija, običaji i zanati starog Leskovca” autora Miodraga Stankovića.
Vreme kada je kvalitet vredio onoliko koliko smo bili spremni da platimo, bez obzira da li se radi o stvarima za pokućanstvo, odevni predmet, nakit ili pak potreba za uslugom tačno se znalo gde je radnja tog zantalije, ko je najbolji u tom poslu kao i za koje vreme se može dobiti željeni proizvod i kog kvaliteta će biti je nešto što je u današnje doba utihnulo,a možda čak i nestalo.
” Ja sam dete sa Niške ulice, rođen i odrastao na Niškoj ulici što samo po sebi govori da sam se od rođenja susretao sa zanatlijama koji su imali lokale na čuvenoj Niškoj ili čitao natpise na starim lokalima i radnjama,jer umesto butika i sekund-hendova tu su bili kovači,limari,bojadžije,konopčari,kazandžije,poslastičari,pekari,bombondžije,krojači,obućari, kujundžije,kožari,grnčari…..
Neko ko odrasta uz takvo okruženje mora primetiti kada polako nestaju jedan po jedan lokal/radnja i otvara se butik za butikom i slično.
Tada je bilo jednostavno i lako,znalo se šta ti treba i ko ti to može napraviti, to je ono šta sada nemamo a šta nam treba sve više i više,jer smo spali na ono šta se nudi na pijacama od švercera,trgovaca,kineza ili polovnjaka.” – kaže Miodrag.
Monografija “Tradicija, običaji i zanati starog Leskovca” je izdata u okviru projekta kulture grada Leskovca, a autor Miodrag Stanković knjigom je hteo podsetiti sugrađane na to čega je nekada bilo u izobilju a bilo je naše i bilo je dostupno i kvalitetno. Takođe podsetiti sugrađane da su ranije naši stari sami sebe upošljavali i određivali visinu zarade i sticali,da su zavisili od samih sebe a ne od drugih,da je uvek bilo ponude i potražnje i da je bilo za sve jedan je od motiva za pisanje ove monografije.
Miodrag Stanković,rođen u Leskovcu 1974.godine,završio Vojnu Školu kao đak generacije, radio je kao aktivno vojno lice 22 godine,branio državu gde god i kada god je trebalo,Leskovčanin, lokal patriota, sada vojno lice u penziji-zbog sistematizacije vojske,predsednik udruženja sindikata penzionera Leskovca,predstavnik udruženja Tata za Leskovac,predstavnik udruženja samohranih roditelja za Leskovac, ali pre svega TATA-samohrani otac dvoje maloletne dece-sina Aleksandra i ćerke Anđele.
Zašto ste se odlučili da da pišete o starim zanatima?
“Neko ko odrasta uz takvo okruženje mora primetiti kada polako nestaju jedan po jedan lokal/radnja i otvara se butik za butikom i slično.
Кao generacija koja je odrastala uz knjige a ne uz internet,normalno je bilo čitati dela Bore Stankovića,Ive Andrića.Meše Selimovića i drugih koji neizostavno pišu i pominju zanate i majstore tog perioda.
Inicijalna kapisla mi je bila to što gledam na diskaveriju emisije kojim Englezi i Amerikanci predstavljaju svoje zanatlije koji i danas rade i forsiraju priču o starim zanatima a imali su ih duplo manje nego mi tj Amerika ih maltene nije ni imala sem kovača koji su bili zastupljeni a naseljeni sa naših prostora. Oni ih forsiraju i diče se, a mi koji smo kolevka zanatstva ne pominjemo ni reč niti šta činimo da se to promeni.”
Kolko dugo ste radili na knjizi?
“Da bih pisao o zanatima u knjizi morao sam se prvo detaljno upoznati sa istim, te sam skoro tri nedelje svakodnevno išao u Leskovački gradski muzej,i čitao istoriju i poreklo našeg zanatstva,te kroz razgovore sa stručnim saradnicima muzeja i stalnom postavkom u muzeju polako doživeo taj deo naše istorije i saživeo se sa njima.
Obišao esnafe i udruženja,gde nažalost sam došao do saznanja da ni oni nemaju podatke koliko danas postoji zanatlija i koji su,pa kucao na vrata APR-a i Leskovačke opštine gde sam privbavio potrebne informacije vezane za probleme zanatstva danas.
Zatim sam dva meseca obilazio pijace i razgovarao sa prodavcima i pribavljao podatke ko se time još uvek bavi , ko radi legalno i registrovano a ko na crno , ko je stari majstor i druga-treća generacija a ko početnik,i počeo sa obilaskom zanatlija.”
Na koje probleme mogu naići zanatlije?
“Problem sa kojim se susreću zanatlije je to da ih eurostat ne prepoznaje kao zanatlije već isti broj tj šifru u registru imaju i stolar i onaj ko proizvodi nameštaj od iverice na veliko zato što ih sistem ne prepoznaje posebno. Кo želi posebno da bude upisan kao zanatlija podnosi zahtev nadležnom ministarstvu , polaže ispit i dobija sertifikat da je zanatlija i dobija još jednu šifru u apr-u ali samo za naše tržište. Nažalost ispit polaže kod nekog ko je o zanatima čitao ili gledao u filmu Zona Zamfirova ili Nečista krv, a ne kod starog majstora zanatlije.”
Koliko zanata ste obradili u knjizi?
“Zanatstvo se održalo u vrlo malom broju,jer kako sam to u knjizi napisao mi smo u Leskovcu imali 62 vrste zanata i 1204 zanatlija,dok sada ima samo oko 16 zanata sa 60-ak zanatlija koji su registrovani i možda još 20-ak koji rade na crno i prodaju pijačno. Uglavnom se radi o naslednicima koji su pokušali da hleba traže na drugu stranu i na lakši ili čistiji način dok nisu uvideli da ono šta imaju kući i u dvorištu je daleko bolje i isplativije pa se pridružili očevima i onom uz šta su odrastali i polako preuzimaju posao u svoje ruke.Mali broj njih je silom prilika postao zanatlija ili zbog smrtnog slučaja roditelja pa su morali nastaviti sa poslom ili zbog nedostatka sredstava za egzistenciju su otkrili da imaju talenat za neki vid zanatstva.”
Da li se zanatstvo “vraća u modu”?
“Generalno kroz razgovor i prateći situaciju i dešavanja,kroz raznorazne radionice i podsticajne programe vidim da među mladima postoji veliko interesovanje za zanate i samo im trebaju smernice gde i kod koga mogu naučiti zanat i gde mogu kupiti ili nabaviti potreban adekvatan alat koji se je nekada koristio dopunjujući ga savremenim alatima koji malo ubrzavaju ili olakšavaju deo proizvodnje.
Shvataju da se od zanata i danas može lepo živeti i da uvek ima kupaca za proizvode koji nastaju na taj način.”
Kako mladima pribižiti ideju da krenu da se bave zanatima?
“Potrebno je održati par javnih radionica koje će biti medijski propraćene gde će mladi moći da vide šta se i na koji način proizvodi kao što se radi na sajmovima zapošljavanja, za čim postoji interesovanje i tržište , gde se mogu edukovati i kako početi, šta je nužno za sam početak , formirati kao nekada esnafe ili udruženja koji će zaštiti zanatlije i plasirati proizvode za pravu cenu.
Zatim je potrebno da država daje podsticajna sredstva za one koji žele da se time bave , da ih oslobodi poreza jer su sada oslobođeni samo fisklanih kasa , da im omogući uvoz sirovina po povoljnim uslovima , da podstaknu one koji proizvode sirovine i eto zapošljene populacije, eto rešene egzistencije eto manje gužve u zavodu za zapošljavanje.
Jedan zanatlija sasvim solidno može zaraditi za izdržavanje porodice,a ukoliko bi dobili ovu gore navednu pomoć države taj standard bi bio mnogo viši. Samim tim bi i državna kasa bila punija zar ne?”
I dan danas važi da onaj ko ima zanat u rukama može otići bilo gde u svetu,bez poznavanja jezika i zaraditi da živi i preživi. Zanat je zlato,kapital,investicija,nešto što niko ne može oduzeti.”
Da li treba zanatlije osloboditi od poreza?
“Umesto da dajemo korejancima i kinezima po 10.000 eura po radniku sa obavezom držanja dve godine, taj novac ukoliko damo zanatlijama da obuče zanatu tri mlada radnika sa istim uslovima prema državi-dve godine da ih prijave i plaćaju-koliko je i potrebno najmanje da šegrt nauči zanat, država će uštedeti po svakom takvom programu u startu 20.000 eura jer daje 10.000 za troje, a ne 30.000 i dobiti tri nova majstora zanata koji će pokrenuti samozapošljavanje a možda i uposliti još kojeg radnika. Na taj način bi podstakli mnoge mlade da se opredele na korak vraćanja zanatstvu i pomogli im pri kupovini početnih mašina ili alata.
Zašto im u napuštenim halama fabrika ne srede radne prostore i otvore zanatske domove sa opremljenim radionicama gde će uposliti mlade a angažovati stare majstore da ih uče i na taj način i lokalna samouprava može fabrikovati zanatstvo. Na taj način bi garant uposlili i zbrinuli bar par stotina pordica i poboljšali gradski budžet. Investicija u to bi se isplatila već prve godine.”
Da li jedan zanatlija može da zaradi za sebe, porodicu i državu?
“Što se isplativosti tiče, ko koliko i kako radi,i koji kvalitet pruža-svaki zanat je islpativ,mada nažalost danas najviše zarađuju kamenoresci koje nisam u knjizi obradio jer se vode kao stare zanatlije ali rade na sasvim drugačiji način i koriste mašine i alate koji se nekada nisu ni sanjali da će biti u upotrebi i olakšavati proizvodnju.”
Koji je po vama trenutno najisplatljiviji zanat?
“Interesantan zanat je vodeničarski jer se zdrava hrana vraća u modu ,a imamo puno mesta i potencijala za to. Tu su i duborez,stolarstvo, mada sam video da i obućari polako zauzimaju svoje mesto praveći obuću od kože koja je stvarno kvalitetna a po ceni se može reći pristupačna dok je opet isplativa majstorima. Кujundžijski zanat je uvek prisutan i tražen i nije toliko zahtevan po pitanju alata i opreme.”
Ovaj tekst je urađen u okviru projekta „Vredne ruke hrane dom“ koji je sufinansirao Grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
