“Nerotkinje u kući su večite sluškinje”

… 1973. god.. U slabo osvetljenoj bolničkoj sobi jedna žena grli svoje rođeno čedo. Lepa je i tiha, ne plače. Uzeli su ga majci posle podoja. Te noći nisu donosili bebu na podoj, nisu ni u jutru. Samo su majci saopštili da je preminula.Majka nije plakala, nije mogla, samo se čuo tužan jecaj” Kuda ću ja?”, priča koju je sa svojim prijateljima na FB profilu podelila profesorka Jelena Đokić iz Vlasotinca izazvala je snažne emocije kod svakog ko je pročitao.

Nerotkinje u kući su večite sluškinje. Uboge, jadne ni kod majke ne mogu.

Vreme je odmicalo, začela je opet. Kako je vreme odmicalo videlo se da žena nosi dvojke: “ Veliki si Bože”, pomislila bi svake noći pred spavanje. Devet meseci dva srca kucala su ispod njenog jednog, velikog, najvećeg.

…… probudila se iz polusna, polusvesti, bolesniija. Oba deteta su rođena prekasno. Nisu živa rođena.

Žena sa sela, ko mari što joj je srce pocepano, ko mari što dušu svoju cepa na delove i vraća vreme kada se nadala, kada je verovala.

Verovala!

1976. Plač deteta se orio hodnikom, devojčica, crnokosa, crnooka, plakala je majka od sreće, plakalo je dete gledajući majku. Namučena žena postala je najsrećnija. Njena vera nije se gasila, znala je da će dobiti svoje čedo. Svoju Jelenu.

2001. Ćerka ove namučene žene izgubila je svoje blizance. Tešila je majku, sve oko sebe. Sebi je govorila “ Moram da istrajem, moram da verujem.

2003. “ Niste imali sreće, ali ne oustajte” Tešila je druge, plakala sa majkom.

2005. Lekar je slegnuo ramenima, otišao. Pogled kroz prozor bio je beg od muke. Nije mogla dalje bez vere, vera joj se vraćala

2007. Još jedan samo pokušaj:”ne smeš”. Smem i moram”.

2009. Sreća, konačno. Danima je gledala sliku sa ultrazvuka, dala joj ime. Devojčica. Srećo, i kada si me napustila ja sam verovala. Dušo, i kad isi se cepala ja sam te sastavljala. Ljubila je papir sa malenim zrnom i plakala . Peti mesec trudnoće, ležala je u bolničkoj sobi i plakala. Prestalo je da kuca sce malene devojčice. Stalo bi i njeno da život nije imao druge planove za ovu namučenu ženu.

“ Sine, moli te majka, ja te jedina razumem, nemoj više. Trebaš svima zdrava, razbolećeš se,” Uzalud je majka molila Jelena je samo želela da je dete nazove majkom. I uspela je.

2012. Februar, zima nikad hladnija, sneg nikad veći.

Sala intenzivne nege:” Majko, dobila si dve predivne devojčice”…. Majko, Majko odzvanjale su reči. Čula je kako odzvanja hodnikom reč MAJKA.

Mislila je na svoju majku. Vera im je dala sve i sve tuge obrisala.