utorak , 27 jula 2021

Muzej sitnica koje govore kako smo odrastali, voleli i starili

Dugogodišnja novinarka i pisac Jasmina Stojiljković Petković z Leskovca ne samo da  brižljivo čuva uspomene na svoje detinjstvo i mladost već i traga za “starinama” koje još uvek nemamju numizmatičku vrednost ali veruje da će  njene “dragocenosti” naći  mesto u muzeju nekog novog “zlatnog doba Leskovca”.

Posle skoro sto godina snima se filmo o “zlatnom dobu Leskovca” i svi su puni nostalgije za vremenima koje pamte po boljitku. Kada se smenjuju društveni sistemi ono predhodno i “nazadno” se zaboravlja pa i sada u ovom renesansnom kapitalizmu zabovljamo na “zlatno doba socijalističkog” Leskovca. Ruši se zidovi fabrika, metal se topi u staro gvožđe a sve ono što se proizvodilo odavno je pregazilo vreme i trune na smetlištima ili buvljacima. Takav je red, novo zamenjuje staro i tu popravke nema. Ipak postoji neko ko brižljivo čuva segmente “tog” Leskovca i nesebično podeli fotografije na svom profilu. Obično izazovu sentimentalne komentare i pregršt “lajkova” jer bili su deo nečijeg života, ljudi nisu samo radili u fabrikama nego su i odrastali, voleli se i starili…Kako to Jasmina doživljava pročitajte u blogu koji je podelila sa nama.

Prvi jutarnji autobus do Zemuna, stariji gospodin obraća se čoveku istih godina kao i on.

– E prijatelju, otkud ti ovako rano?

– Idem po svoje uspomene.

Autobus vozi do zemunskog buvljaka. U njemu je i moja prijateljica koja mi prenosi ovaj razgovor. I ona ide po svoje uspomene.

Nas dve se nikada nismo upoznale i popile kafu, ali smo stalno u kontaktu i razmenjujemo utiske, predmete i uspomene. Internet je čudo. Stvorila se poslednjih godina jedna nova sorta kolekcionara, jugokolekcionara -nostalgičara. Tu se ne okreće neki veliki novac, nema takmičenja, sujete i borbe za prestiž . Ima nas „Od Vardara, pa do Triglava,“ a ja sam ušetala sasvim slučajno, kada sam pre nekoliko godina na internetu pronašla slikovnice sa kojima sam se budila i uspavljivala. One su sada u mojoj kolekciji, kao i još 500 drugih koje su obeležile detinjstvo nas koji smo odrastali šezedestih i sedamdesetih. Tu je i par stotina drugih predmeta iz tog perioda i svaki od njih nosi po neku priču i uspomenu. Za mene su zlata vredni, za većinu starudija za bacanje.

Poslednje pitanje “Šta će ti to” čula sam pre mesec dana kada sam se silno obradovala starim, požutelim kesicama praška za pecivo. A TO mi je baš trebalo, jer sam kroz njih videla majku kako ručnom mutilicom peni jaja u vangli i sebe prvaka kako joj sričem recepte sa kesica, sestru dok strpljivo čeka sa prah šećerom u tacni, osećam miris kolača i toplotu “smederevca” koji je zagrejan taman toliko da kolači ne zagore. Da se razumemo, nisu lični motivi jedini koji me pokreću. Tu je i želja da se za naredne generacije sačuvaju sitnice koje na svoj način govore o nekom ranijem životu. Periodu kada smo živeli mirno i udobno, letovali, školovali se, putovali, odlazili na posao koji smo imali.

Zvuči paradoksalno, ali najteže je sakupiti predmete iz svog grada. Valjda ih nismo ni primećivali, bili su tu, lako smo dolazili do njih i još lakše ih se odricali, jer pobogu, ko još nije imao nekog u „našem“ Zdravlju da mu pokloni reklamnu šoljicu za kafu? A imali smo naše Zdravlje, našu Nevenu, naš Leteks, i još mnogo naših fabrika zbog kojih smo bili grad farmaceutike, grad lepote, grad tekstila…

Možda će svi ti predmeti sakupljeni jednog dana na jednom mestu ispričati svoju i našu priču, koja se razlikuje od priča ekonomista o lažnom blagostanju na kreditima. Do ruku mi često dolaze predmeti za koje mi treba više podataka, pa pozovem u pomoć jednog od najozbiljnijih kolekcionara u Srbiji. Ništa neobično, mala pomoć, osim što je on vršnjak moje dece.

Toliko o tome, „džaba, mladi to neće razumeti.“ Da završim, opet razgovorom sa prijateljicom sa kojom ispijam kafe, ali joj nije jasno šta ja to radim. Dok okreće u rukama staru teglicu od začina sa izbledelom i okrzanom etiketom, onog začina kojim smo posipali jela širom bivše nam bivše Juge, pita me, skoro pa prekorno:

– Da li zaista veruješ da će ovo jednog dana biti eksponat u nekom muzeju?

– Verujem.

 

 

Takođe pročitajte

Kako je bolje da konzumirate grickalice: sve odjednom ili tokom nekoliko dana?

Ljudi se često pitaju da li je gore pojesti ceo pleh, na primer, braunija (ili …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.