Sana Life
Povezane vesti
Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (UN) godina pred nama biće posvećena naučnoj, ekonomskoj i kulturnoj vrednosti stakla a na spisku gradova koji će se priključiti ovom planetarnom događaju je i Prokuplje i to zahvaljujući nasleđu zaboravljene Fabrike stakla.
Najstariji nalazi stakla datiraju iz prvog veka nove ere a proizvodnja i industralizacija stakla vezuje se za manifakturu Avrama Petronijevića na Crnom Vrhu 1846.godine. Stotinak godina kasnije i Prokuplje se upisalo na mapi gradova koji pored Paraćina, Zaječara, Ali Bunara, ima svoju fabriku stakla koja je od 1963. pa sve do 2000.godine doživela svoj procvat i ugasila se kao da nikada nije postojala. Mlađe generacije Prokupčana i ne znaju da je njihov grad bio ono što je Veneciji ostrvo Murano.
Istoričar umetnosti i viši kustor u Galeriji “Boža Ilić” pri Narodnom muzeju Toplice Dragan Popović kaže da ga je prijatno iznenadio poziv da učestvuju u organizovanju izložbe stakla zajedno sa stručnjacima iz Muzeja primenjen umetnosti i Muzeja tehnike iz Beograda, Istorijskog arhiva Srbije, Arheološkog instituta ali i muzeja iz Niša, Kraljeva, Paraćina, Beograda…
“Očekuje nas puno posla na prikupljanju eksponata jer sve se svodi na privatne kolekcije jer ništa nije institucionalno sačuvano i zaštićeno. Proveo sam 16 godina u toj fabricu koju su osnovali moj pokojni otac Milosav Popović i Božidar Simić i mogu reći da smo bili orginalni i van tokova klasičnog staklarstva i bavili smo se ručno duvanim staklom, baš kao što se vekovima čini na ostrvu Murano. Naši majstori pohađali su škole staklarstva i “krali” zanat u Italiji, Irskoj, Češkoj, Nemačkoj…, kaže naš sagovornik ne krije zadovoljstvo što će se i posle 20 godina od gašenja fabrike u Evropi i svetu ponovo čuti za prokupačku fabriku u okviru izložbe “Staklo u svetu”.
“Živo smo zainteresovani da se oživi to sećanje i da se stvori slika šta se proizvodilo, koje su njegove upotrebne i umetničke vrednosti. Planiramo osnivanje stalne postavke stakla jer dosta naših sugrađana ima ove predmete još po kućama i verujem da bi nam ih ustupili. Ta postavka biće svima nama bitna ne samo kao istorijski događaj već kao umetnički performans jer je reč i predmetima koji ima dizajnerski potpis, smatra Popović.
Jedan od dizajnera koji je za 25 godina rada u fabrici ostavio neizbrisiv trag je vajar Dragan Drobnjak koji je još kao student zavoleo magija stvaranja umetnosti od stakla da bi nakon diplomiranja 1969.godine na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu nastavio da u fabrici gradi profesionalnu karijeru.
“Prvi sam umetnik koji je diplomirao dizajn stakla na Akademiji jer se u to vreme dizajn se tek pojavio kao izraz, i to sa desetkom. Kada sam došao u fabriku bili smo mladi, i fabrika i ja i može se reći da sam “rastao” sa fabrikom. Mene je taj materijal oduševio jer treba znati da se staklo topi na 1400 stepeni a radna temperatura mu je na 1200 stepeni, to je više tečnost u vidu meda. Kao vajar zaljubio sam se u taj materijal i u svakom predmetu sam tražio umetnost, priseća se Drobnjak početka uspešne umetničke karijere. Ni sam ne zna koliko predmeta estetske i funkcionalne vrednosti je ponelo njegov potpis.
“Da smo uspeli da sačuvamo fabriku to bi danas bio mini Murano jer je ona i počela da radi na temeljima Murana. U fabrici je često boravio Italijan Đorđo Dinon koji nam je bio konsultant. Odlazili smo i mi na ostrvo Murano gde se tada nalazilo čak 70 porodičnih radionica i koje verujem da su još u funkciji, kaže ovaj umetnik koji je u okviru stare Jugoslavije bio poznat i nagrađivan kao umetnik i dizajner.
