Sana Life
Povezane vesti
“Posao me je izvukao iz bolnih situacija i srećna sam sada zbog toga. Posle šest godina polako se nazire da su moje muke imale smisla. Naučila sam posao ali sam i sama sazrela. Jednostavno, kada postavite cilj sve je lako i isplati se kad tad, poverila nam se mlada preduzetnica Milena Raičević (30) iz Niša.
Bez skupih tehnološkoh procesa i velikih ulaganja ekonomista Milena sa svojih deset pristiju a uz pomoć mašine stare 70 godina na najprimenjeniji način reciklira tekstil. Sve ono što tapetari i drugi tekstilci spreme za bacanje ona otkupi i od toga pravi jastuke, priveske, papuče za hotele, taburad.
Počela je da radi i bebi jorgane i prekrivače i spremna je da dalje uči i da se usavršava. Veli da je svesna svih rizika koji nosi tekstilna grana ali joj je stalo da se na svoj način bori protiv „nelojalne“ kineske konkurencije.
“Ovim poslom sam počela da se bavim pre nepune četiri godine kada mi je prekipelo da radim kod privatnika za 200 evra. Sada zarađujem duplo više, prosečnu republičku platu i zadovoljna sam jer radimza sebe. A radim sve sama, od nabavke, do kreiranja, šivenja, marketinga, prodaje…To što radim sa otpacima ne znači da su manje kvalitetni samo je potrebno uložiti mnogo više truda. Moj savet mladima koji žele da započnu svoj biznis je da budu uporni jer tek posle dve do tri godine mogu stati na svoje noge. Dakle, nema opuštanja tokom tog perioda ali ni kasnije jer ovo je surovo tržišno vreme gde svako ima priliku da uspe ali i propadne, kaže Milena koja je sada sama sebi poslodavac jer je registrovala radnju “Inteks-M”.
„Dala sam otkaz i od nadoknade koju sam tri meseca dobijala od NSZ a to je 14,5 hiljade dinara mesečno kupila sam prvi materijal a imala sam podršku i nemačke organizacije HELP. Potrebno je 75 delova za jedno tabure. Treba to uklopiti jer koristim otpatke. Sve sama šijem jer ne mogu da priuštim radnike. Prsti su već počeli da mi se deformišu ali ne odustajem, veli Milena koja se priseća da njenoj sreći nije bilo kraja kada sam na pijaci prodala prve jastuke.
„Nije bilo lako prelomiti u sebi i odlučiti se na ovaj korak ali ne mogu da razumem ni moje vršnjake koji nemaju hrabrosti da učine nešto za sebe. Ova zemlja ima previše ekonomista i pravnika ali oni više nemaju kome da računaju niti koga da brane. Treba nam da proizvodimo nešto. Sramota je šta sve uvozimo, veli Milena koju nisu uplašili ni poreznici, konkurencija, nestabilno tržište.
Ni dinara nije uzela kredit niti planira jer hoće „mirno da spava“.
„Imala sam sreću što se moja porodica do 2000.godine bavila tekstilom. Zapošljavali su 500 radnika i sve je propalo zbog dolaska kineskih trgovaca. Ostale su prazne hale koje sam ja posle toliko vremena ponovo oživela, kaže ova uporna devojka.
Ovaj tekst je urađen u okviru projekta „Zlatne ruke“ koji je sufinansirala Uprava za kulturu Grada Niša
