MILA MARČETA – riđokose su samo malo hrabrije

Za knjigu minijatura “Staklena menažerija” ljudi od pera kažu da je “vrlo iskrena, ispovedna, emotivna zbirka misli, ideja, dijaloga i monologa” a njen autor Mila Marčeta navodi da je “rezultat nedostatka strpljenja i prevelike količine prejakih emocija koje su u jednom trenutku zavapile da izađu iz mene”.

Mila je matematičar i pisac, IT stručnjak i trener poslovne i lične izuzetnosti.  Pre tri godine objavila je svoju prvu knjigu priča “Džindžer”. A ko je zapravo Mila? Jedan intervju biće premalo da nam otkrije sve ali dovoljno da zagolica našu radoznalost i probudi želju da pročitamo šta nam Mila poručuje u svojim delima.

“Biografski podaci hronološki poređani počeli bi datumom rođenja, jednog oktobra, po rečima moje majke neuobičajeno hladnog i snežnog. Imam dovoljno godina da bi taj hronološki almanah bio prilično obimno štivo. Bila sam puno toga i profesionalno i privatno. Sada sam pisac i Petrova i Katarinina mama. Oduvek sam bila i još uvek sam zaljubljena u život. A prava ljubav je, kažu pametni ljudi, prihvatanje nekoga baš onakvog kakav je, i sve dobro i sve loše. Zbog toga, sa mirom i radošću živim svoj život u svoj njegovoj celovitosti. I volim. Beskrajno.

Matematičar ili pisac?

Knjige su moja prva ljubav, duboka i iskrena, ona ljubav koja vas promeni i menja vas svaki dan, sa svakom pročitanom, promišljenom ili zapisanom rečju.

Matematiku sam prihvatila kao kompromis između mog zamišljenog životnog plana da budem pisac koji piše knjige o slikama i pozorištu i zahteva mog oca za završim fakultet “od koga može da se živi”. Kako smo se bolje upoznavale tokom studija, matematika i ja smo počele i da se volimo. Kroz ozbiljne dijaloge, koristeći postulate matematičke logike, neoborive dokaze teorije algebre i iscrpne metode matematičke analize, matematika mi je pokazala da smo nas dve zapravo spoj napravljen nekada davno u nekim drugim dimenzijama i da u ovoj realnosti moramo hodati zajedno, sa knjigom pod miškom.

Koliko je zahtevno pomiriti te dve strasti?

Bilo je zahtevno u početku. Želela sam da pišem poput romantičarskih klasika, kitnjasto, opširno, želela sam rečima da slikam. Ali, moj matematički mozak mi to nije dozvoljavao. Na svaku proširenu rečenicu sa više od dva priloga ili predloga, kritički glas je vrištao:”Šta to radiš? Tvoje najveće ljubavi si volela jednostavnom ljubavlju, a sad pokušavaš da ih opišeš kao da si jedna od sestara Bronte. Nije to tvoje, nisi to ti. Piši kao što voliš – jasno, otvoreno, iskreno.” Kada sam prihvatila da sam pisac matematičkog uma, sve se posložilo samo od sebe.

I moram priznati – matematika mi je obezbedila udoban život i omogućila da sada budem “samo” pisac.

Jedna poznata istorijska ličnost je tvoj predak, da li osećaš povezanost?

“Moj pokojni otac je dobio ime Nikola po svom slavnom pradedi Koletu Rašiću. Ja sam dobila ime po Koletovoj unuci, mojoj baki, Mili. U mojoj zbirci “Džindžer” u priči “Ime” ispričana je neobična, teška i pomalo tragična životna priča moje bake, ali i moja vrlo snažna vezanost za porodičnu prošlost. Moj otac je održavao vezu sa Niškom banjom (neke porodične priče kažu da je Kole na poklon od Obrenovića dobio zemljište gde je današnji “Radon”, pa je moj otac decenijama tamo bio redovan gost). Takođe, tata je održavao vezu i sa školom “Kole Rašić”, znam da je u školi postojao i rodoslov Rašića i moje ime kao retke žive direktne naslednike Koleta Rašića. Zapravo, moja rođaka Julija Zguricas (unuka Koletove ćerke Julije) i ja, odnosno mi i naša deca, smo jedini direktni potomci velikog vojvode.

Amanet mog oca je da obnovim te veze koje su se prekinule njegovom smrću. I to je moj sledeći veliki zadatak – da osiguram sećanje na Koleta. Tako da, viđaćete me u Nišu u danima koji dolaze.

Iskoristiću ovu priliku da zamolim za pomoć da stupim u kontakt sa direktorom škole “Kole Rašić”, kao i sa nekim hroničarem, letopiscem, istoričarem iz Niša koji bi mi pomogao da dođem do istorijskih podataka o Koletu, jer osim porodičnih priča i opšte dostupnih podataka, ne znam ništa više.

U najavi je i roman?

Vreme je da se kao pisac uozbiljim i pokažem (ili dokažem) zrelost mojih ideja, a i književnog izraza. Čini mi se da su mi kratke priče i minijature postale tesan okvir.

Koja osećanja želiš da probudiš kod čitalaca?

Čula sam negde da u ljudima postoje samo dve bazične emocije – strah i ljubav. Sve druge su samo agregati nastali iz straha ili ljubavi. Naučila sam da uvek, bez obzira na okolnosti, biram ljubav. Pišem iz ljubavi prema rečima, prema ljudima, prema sebi. Verujem da je to emocija kojom ogrnem čitaoce mojih knjiga. Verujem da im moje priče daju toliko ljubavi da se ona, zatim, preliva na ljude u njihovoj okolini. I ta ljubav je bezgranična i beskonačna. Napokon sam se pomirila sa svojom urođenom emotivnošću, te se ne plašim da ovako veličam ljubav, svesno se izlažući riziku da zvučim bljutavo romantično. Moji prijatelji i moji čitaoci znaju da sam iskrena. Meni je to dovoljno.

Da li smo svidpomalo Džindžer?

Riđokose žene su kroz istoriju smatrane posebnim i pripisivane su im različite sposobnosti, ali i gresi. Obzirom da je i moja baka bila riđa i pegava, meni je moja “pirgavost’ bila potpuno obična. Tek kasnije sam primetila da, ipak, jesam različita. Iz želje da se uklopim u okruženje i budem prihvaćena, analizirala sam i sebe i žene oko mene. I zaključila da sve ono što se pripisuje riđokosama, a pre svega mislim na strast prema životu, postoji u svim ženama. Svaka žena je meka, putena, nežna a snažna. Razlika je samo u tome koliko sebi dozvolimo da budemo i pokažemo sve to što jesmo. Možda su riđokose samo malo hrabrije.

Takođe pročitajte

Prolećne alergije – kako da se nosite sa simptomima

Nakon dugih tmurnih dana, ništa nije lepše nego provoditi svaki dan vani, na toplom prolećnom …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.