Sana Life
Povezane vesti
U senci nezadovoljnih malinara sa juga Srbije protekla je berba i otkup višanja u opštini Merošina koja je „kolevka“ oblačinske višnje. Višnjari su ove sa otkupnom cenom od 70 do 80 dinara zadovoljniji od malinara samo zato što „uvek može gore“ i da ih je tome naučilo višedecenijsko preganjanje sa otkupljivačima i hladnjačarima.
Vlastimir Đorđević (69) višnju gaji već 40 godina i kaže da je samo pet puta do sada pošteno unovčio svoju muku. Ipak, ne odustaje već podiže nove zasade jer „treba još dve unuke, kao i njihove roditelje iškolovati“.
„Muka me pojede kada se preračunam i shvatim da je više od mene zaradio onaj koji je samo merio višnje. On se „pomučio“ 20 dana a ja tokom cele godine ne izlazim iz višnjika. Al, ko me pita. Cena je ove godine dobra jer je rod podbacio, obrao mraz. Imao sam sreće da su mi neki višnjici u brdu kasnije procvetali pa ih je to „spasilo“. Jednog jutra kada sam se probudio samo sam ugledao pocrnele cvetove svuda oko sebe. Sve mi je bilo jasno pa sam se zato borio da spasim ono što je preživelo. Ubrao sam vagon i po a trebalo je još najmanje toliko, veli Vlastimir koji ne gubi nadu i veruje da će doći bolja vremena za sve, pa i za višnjare.
„Živim za dan kada će mi doći barem mesec dana pre berbe reći kolika će biti otkupna cena višanja. Ovako kao u magli počnemo berbu i molilo Boga da se otkupljivači smiluju. Nisu ni oni naivni, igraju igre sa nama i uvek je cena negde na granici, tek tolika da nas ne naljute i ne raskrčimo višnjike kako smo činili pre desetak godina, priseća se Vlastimir koji ipak priznaje da je sa suprugom Goricom sve stekao zahvaljujući ovom „crvenom zlatu“.
Njegov komšija Krstomir Živković Šuca kaže da je cena ispod 110 dinara čist propast.
„Po 25 dinara po kilogram koštaju nas berači kojima treba obezbediti smeštaj i ishranu jer uglavnom dolaze iz drugih sredina. Treba ljudima dati i neko osveženje i obezbediti toplu vodu da se okupaju pa nije teško izračunati koliko nas samo oni koštaju. Višnju treba najmanje sedam puta tretirati preparatima a oni koštaju čitavo bogatstvo. A o ceni nafte da i ne govorimo. Čist propast. Zato gajimo i lubenice i sve što stignemo jer kad bi se oslonili samo na višnju propali odavno, kaže Krstomir koji ne krije da je ogorčen što se „poigravaju sa višnjarima“.
Neizvesnost i nesigurnost u ovom poslu ipak nisu pokolebale mladog Nikolu Ristića (28) koji je kao njegov otac i deda nastavio porodičnu tradiciju. Nerado je počeo berbu jer su višnje „retke“, skoro bez roda a moraju se obrati.
„Ono što je preživelo je dobro kvaliteta i to će me spasiti. Gledam ovo stablo trebalo je da rodi najmanje 15 kilograma a neću ubrati ni pet ali ne gubim nadu. Sećam se da je pre par godina cena višnje bila 100 dinara. E sa tom cenom i dobrim rodom može se i stan u Nišu kupiti od jedne berbe, kalkuliše Nikola.
Višnjari u Merošini su napravili svoju zadrugu koja okupa dvadesetak najvećih proizvođača. Pri kraju brendiranja oblačinske višnje a sledeći potez im je izgradnja hladnjače.
Na području Merošine oko 2.000 hektara zasađeno je oblačinskom višnjom.
Prosečan rod po hektaru je 14 do 15 tona ali ove godine je tek sedam do osam tona po hektaru.
Iskusan berač višanja može dnevno da zaradi od 1000 do 1500 dinara.
