,,Život moje porodice nije se razlikovao od većine u Srbiji. Imali smo dovoljno, taman toliko koliko nam je potrebno i bili zadovoljni. Sa suprugom, koji je tesar i solidno zarađuje, donosimo odluku da napustim posao spremačice u jednoj privatnoj klinici, gde sam radila od jutra do mraka i posvetim se deci. Obavljali smo uveliko pripreme za uređenje sprata, i tačno 1. maja 2018. godine osetila sam izuzetno jak bol u desnoj strani stomaka. U tom trenutku bila mi je bitnija kuća, ali sam na nagovor supruga otišla u privatnu kliniku. Nakon snimanja pozvao nas je doktor, koji je saopštio da imam ogroman tumor na jetri, da se nalazi na jako nepristupačnom mestu i da je pitanje da li ću naći doktora koji će me operisati. Ceo svet mi se srušio, a u glavi su mi samo bila deca.U panici obraćam se vlasniku privatne klinike, gde sam radila, koji mi govori da je pitanje da li će se neki lekar prihvatiti operacije, da je skupa i da je vrlo rizična. Postavila sam mu direktno pitanje:,,Još koliko mi je ostalo?” Kao iz rukava mi je odgovorio ,,još dve nedelje”.
Šok!
Javila mi se prijateljica koja je radila na Prvoj hirurškoj klinici i savetovala mi da potražim dr Bulajića.,,Moli Boga da nije na godišnjem odmoru, samo on ti može pomoći”, rekla mi je.Nisam imala zdravstvenu knjižicu I to je trebalo regulisati jer sam rođena u Makedoniji.Tačno dva meseca trajala je procedura da sve obavim, i za to vreme pila sam čajeve, tinkture i bila na strogoj dijeti. Imala sam samo 40 kilograma. Napokon sam uspela da dođem do doktora Bulajića, koji je mi je detaljno sve objasnio i saopštio da su šanse da preživim operaciju od 3 do 10%. Rekao mi je da odem kući i odlučim da li pristajem na takava radikalan i za mene izuzetno opasan zahvat. Odlučila sam se za život, i operacija je trajala punih 8 sati. U šok sobi sam bila punih 48 sati, a kad sam bez znanja doktora ustala da vidim da li mogu da hodam dobila sam žestoke kritike. Uprkos vrlo lošim prognozama, uspešno sam se oporavljala, a samo posle godinu dana pojavio mi se još jedan manji tumor, koji je odmah uklonjen. Da zlo bude veće posle dve nedelje pukla mi je rana, koju je lekar sanirao, a otkrivene su mi na skeneru i metastaze na plućima, preko 15.
I eto od 2019.godine sam na hemioterapijama, i hvala Bogu metastaze se ne šire. Trudim se da se opustim, i pored svega priuštim sebi po čašu vina ili piva. Lekari ne odobravaju to, ali ja se osećam dobro, i svesna sam da je psiha najbolji lek. Daće Bog da počnem da radim, jer osećam da mogu. Vozim bicikl, vežbam sa decom jer žele da im mama bude cool (smeh)”.
Magdalena se ne stidi svog tela koje je puno ožiljaka. Kaže, ako je meni dobro u mojoj koži, deci i suprugu, onda mi ništa drugo nije važno. I nije joj jasno zašto se mlade devojke, zdrave i prave podvrgavaju operativnim zahvatima. I ne razume zašto je većini bitniji materijalni status od zdravlja, ljubavi i istinske sreće.
Pre objavljivanja teksta, Magdalena je poslala poruku da od ponedeljka počinje da radi, i da se moli Bogu da izdrži.Svi smo uz nju!
Sana Life
