sreda , 28 septembra 2022

Ljubiša Samardžić Smoki – Mom Joci iz Banju

Ljubiša Samardžić je rođen u Skoplju ali se sa desetak godina preselio sa porodicom u blizinu Niša i tu proveo godine svog detinjstva i mladosti. Hroničar Niške Banje i okoline Joca Vasić svedoči da veliki glumac nikada nije zaboravio da je Banjac i da je ovo lečilište posećivao uvek kada je bio u prilici.

Glumac Ljubiša Samardžić često je govorio da rodnim mestom smatra Nišku Banju, iako je rodjen u Skoplju (1936.).  U Banji je proveo detinjstvo i mladost, najraniji deo života koji kod većine ljudi ostane upamćen kao najlepši i najbezbrižniji, bez obzira što je objektivno često i trnovit. Ljubiša je kao Banjac prolazio kroz razne teškoće, kao što je gubitak najmilijih i borba za golo preživljavanje, ali su ga za ovo mesto vezivale i mnoge lepe uspomene.

Posle brojnih seljakanja  od jednog do drugog rudarskog mesta u ondašnjoj Jugoslaviji (Ljubišin otac Dragoljub bio je rudar), porodica Samardžić privremeno se nastanila u Jelašnici 1942. godine. Ljubiša je ovde završio četvorogodišnju osnovnu školu. Rudarsku Jelašnicu upamtio je po jednoj neprijatnosti, koja ga je dugo pratila. Glumeći svoju prvu ulogu u životu (lik Kiće u djačkoj predstavi „Dva cvancika“) na sceni su mu spale pantalone, što je izazvalo urnebesan smeh djačkih roditelja i nastavnika, a njemu navuklo dugogodišnju traumu.

Samardžići su se u Nišku Banju preselili 1946. godine i najpre stanovali u jednoj privatnoj kući preko puta crkve. Ljubiša se posle četvorogodišnje osnovne škole upisao u gimnaziju „Stevan Sremac“ u Nišu  (u njoj je završio svih osam razreda, takav je tada bio obrazovni sistem). Dve godine po preseljenju u Banju umro je njegov otac, pa je Ljubiša osim knjige morao da se okrene i nekom poslu. Porodica nije mogla da živi samo od skromne penzije koju je nasledila njegova majka Radmila. Ona je u jednom lokalu u prizemlju hotela „Partizan“ otvorila poslastičaru, koja je radila  tokom turističke sezone. Ljubiša je pomagao majci u vreme letnjih raspusta u svim poslovima, od pranja sudova do služenja gostiju. Pošto u ono vreme rashladni uredjaji nisu bili u masovnoj upotrebi, tramvajem je odlazio po led u nišku pivaru i u džakovima od jute ga donosio u Banju. I kasnije, kao student, u letnjim mesecima pomagao je majci u poslastičari.

Porodica Samardžić se 1948. godine iz privatne kuće preko puta banjske crkve preselila u vilu „Dubrovnik“, dvestotinak metara ispod centra ka banjskoj rampi. Pošto se vlasnik vile (iz Hrvatske) posle Drugog svetskog rata nije pojavljivao, u nju se useljavao kome je smeštaj bio potreban i zauzeo ko je koliko mogao.

Živeći u Niškoj Banji  Ljubiša je stekao mnoge prijatelje, medju kojima je i Ratimir Branković. U Ljubišinoj  „klapi“ bili su i  neki Žarko Amerikanac, njegov brat Dragan Fricko, Djoka Ćurčić, Milovan Gaša, Mile Žmigavac, danas poznati psihijatar Jezdimir Zdravković… Ratimir Branković priča da su, kao i druga deca i mladi onog vremena, odlazili leti na kupalište Ženeva na Nišavi, išli u kradju voća i slično, a kad nisu imali šta drugo da rade gluvarili su po banjskom parku. Ljubiša je neko vreme trenirao fudbal u  banjskom „Jedinstvu“, a onda je nastavio da trenira boks u niškom „Radničkom“. Na to su ga, kaže Ratimir Branković, naterale okolnosti.  Ljubišu je često kinjio vršnjak Bora Japanac, niži od njega za glavu. Da bi mu se odupro, Ljubiša se okrenuo boksu. Ali svoju boksersku veštinu nije imao prilike da pokaže, jer su sa odrastanjem prestale neprijatnosti sa Borom Japancem.

Ništa nije ukazivalo na to da će se  Ljubiša jednog dana posvetiti glumi, kaže Branković. Godine 1956. upisao se na beogradski Pravni  fakultet. Paralelno sa studijama pripremao se za prijemni na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, televiziju i radio. Uvežbavajući ulogu Jaga („Otelo“) Ljubiša je, kad je dolazio iz Beograda,  često odlazio u banjsko  kupatilo, koje mu je odgovaralo zbog akustike. Kako su kupatila u privatnim stanovima i kućama još uvek bila retkost, banjsko kupatilo je osim za lečenje služilo i za higijenske potrebe meštana. Tako su Ljubišinim „nastupima“ prisustvovali i njegovi prijatelji. Ko bajagi su mu aplaudirali u oduševljenju, a u stvari je to, seća se Ratimir Branković, bio izraz njihove ironije.

Ljubiša je, ipak, postao istinski glumac. Već 1957. upisao se na Akademiju. Nije se zbog toga uobrazio. Ostao je isti onaj Ljubiša, uvek vedar i nasmejan, kakvog će ga u narednim decenijama pamtiti publika. Takav je bio i posle prvog filma „Igra na skelama“ (1961.), takav je ostao i posle nebrojenih uloga na filmu i u televizijskim serijama. Nastavio je da redovno dolazi u Banju i vidja se sa starim prijateljima.

Godine 1963. umrla je njegova sestra Vidosava, a 1969. i majka Radmila (sahranjene su na starom banjskom groblju, kao i otac Dragoljub). Posle majčine smrti i Ljubišin brat Žarko se preselio u Beograd. Ljubiša više nije imao nikog svog rodjenog u Banji, ali je i dalje u nju rado svraćao, sam ili sa suprugom Mirom, kad god je bio gost Filmskih susreta, ili nekim drugim poslom dolazio u Niš, ili kroz njega samo prolazio. Noćio je kod svojih prijatelja Brankovića, kod kojih je poslednji put bio krajem 2015. Često je za stare prijatelje iz Banje i sam priredjivao večere u nekom od niških restorana.

Ljubiša se nikada nije  stideo  govora ovog kraja. U jednom intervjuu, na šaljivo pitanje novinara koliko padeža je znao kad je otišao na studije u Beograd, Ljubiša je, takodje na šaljiv način odgovorio: četiri. Ko bajagi, za ostala tri je saznao u Beogradu. U posveti jedne knjige koju je 2002. poklonio svom mladjem prijatelju Jovanu Jovanoviću, napisao je: “”Mom Joci iz Banju…”

piše Joca Vasić

fotografije iz porodičnih albuma Jovana Jovanovića i Ratomira Brankovića

Takođe pročitajte

Staša Nikolić zvezda američke vampirske sage “Subspicies 5”

U petom nastavku filma “Podvrste” u režiji Teda Nikolau mlada glumica Staša Nikolić (24)  iz …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.