Lebane je iznedrilo mnoge poznate i učene ljude koji širom sveta grade uspešne karijere a na ponos ove varoši bili su braća Mitković, Milorad i Petar. Obojica su za sobom ostavili zavidne akademske karijere koje je prekinula korona jer su od posledica virusa preminuli za manje od šest meseci, Milorad aprila ove godine a Petar 25.septembra.
Milorad Mitković (71), akademik, ortopedski hirurg niškog Univerzitetskog kliničkog centra (UKC) u penziji i profesor hirurgije na niškom Medicinskom fakultetu, preminuo je 7.aprila od posledica Kovida 19.
U njegovu čast Opština Lebane donela je odluku da se u parku u krugu Doma zdravlja postavi njegova spomen bista kao sećanje na istaknutog naučnika i podstrek mladim generacijama. Dok su trajale pripreme stigla je i vest o smrti drugog brata za koga će takođe pronaći način kako da mu se oduže.
O tome ko je bio svedoče brojan priznanja jer pored toga što je bio redovni član SANU, on je „svojim inovacijama i patentima u oblasti ortopedske hirurgije, nesebičnim zalaganjem, ogromnom stručnošću i neprestanom željom za usavršavanjem, ostavio neizbrisiv trag u lečenju deformiteta i najtežih povreda kod pacijenata“. Rukovodio je mnogim naučnim projektima u zemlji i inostranstvu i u naučnom svetu bio poznat po svojim patentima.
„Njegov pronalazak- sistem za spoljnu fiksaciju kostiju, koji i danas nosi njegovo ime, za vreme ratova, bio je spasonosan za hiljade ranjenika, dok se u uobičajenoj praksi, primenjuje u zbrinjavanju teških preloma i korekciji urođenih i stečenih deformiteta. Od ostalih pronalazaka, široku primenu imaju i samodinamizirajući unutrašnji fiksator skeleta, endoproteza zgloba kuka i sistem za fiksaciju vrata butne kosti. Smrt prof. dr Miroslava Mitkovića veliki je gubitak za Univerzitetski klinički centar Niš, čitavu naučnu i akademsku zajednicu, ali pre svega za sve nas, koji smo izgubili sjajnog kolegu i dobrog čoveka.Uprava UKC Niš izražava duboko i iskreno saučešće njegovoj porodici i najbližima, navele su povodom njegove smrti kolege iz niškog UKC, u kojem je Mitković proveo čitav svoj radni vek.
Mitković je bio autor na stotine naučnih radova i nekoliko stručnih udžbenika, te dobitnik mnogih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Realizovao 12 naučnih projekata (od toga dva u Švajcarskoj), u okviru kojih je patentirao 44 pronalaska pod svojim imenom (u zemlji i inostranstvu). Objavio je preko 400 naučnih radova i 6 knjiga.
Konstruktor je sistema za spoljnu fiksaciju kostiju koji nosi njegovo ime („Fiksator po Mitkoviću“), a koji je, posle ispitivanja u Jugoslaviji, Srbiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, primenjen na preko 25.000 pacijenata u Srbiji i inostranstvu, uključujući i zbrinjavanje ranjenika u toku sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.
Akademik Mitković osnovao je školu spoljne i unutrašnje fiksacije kostiju u Nišu, u kojoj se danas edukuju brojni ortopedski hirurzi iz zemlje i inostranstva. Osnivač je i šef jedne ortopedske klinike u Kuvajtu.
I dok se akademska javnost još nije oporavila od šoka zbog smrti Milorada stigla je još tužnija vest da je 24.septembra preminuo i njegov brat Petar Mitkovć (68), dugogodišnji dekan Građevinsko-arhitektonskog fakulteta u Nišu. Bio je i kandidat za redovnog člana SANU.
„Nemam reči kojim bi opisao šta za sve nas koji smo poznavali braću Mitković znači njihov odlazak u naučnom i ljudskom smislu. Poznavao sam obojicu, bili su iskreni prijatelji i pre svega dobri ljudi. Verujem da su mnogi svesni koliko su dali nauci i što je najvažnije koliko su toga preneli svojim studentima, kaže rektor niškog Univerziteta prof.dr Dragan Antić.
Koliko je Petar ostao skroman najbolje je opisala profesorka Olivera Nikolić.
„Okupilo se, poslednjih par godina, negde gore iznad oblaka, fino društvo odabranih velikana. Božijom promisli, brzo i neočekivano, pridružio im se sinoć i naš dekan, prof. dr Petar Mitković.“Znaš, Olja, bio sam prvi na listi prilikom upisa na beogradski AF. Na svečanoj akademiji dodele indeksa, dva puta me je dekan prozivao, ali nisam ustao, nisam hteo ili nisam smeo. Posmatrao sam, dok sam tamo sedeo, one beogradske mangupe i dame pa me postalo sramota mog vunenog džempera.“ U pedeset godina, iza tog događaja, najbolji student AF-a izgradio je svoj put, uspešnu karijeru arhitekte i urbaniste, naučnog radnika, biran je za dekana čak četiri puta. Ali nikad nije zaboravio vuneni džemper. I umeo je kod svakog da prepozna i vunenu čarapu i blatnjavu cipelu i porodičnu muku, svaku muku i sramotu koja te boli i žulja. I umeo je da pruži ruku, i ogrne kaputom, i namigne, da znaš da nisi sam.Živeo je hrabro, praktično i skromno u duhu one Sartrove: „Možda postoje i bolje vremena, ali je samo ovo naše.“ A u tom vremenu, kao sabrana Ćosićeva vremena u jednom… Borba do poslednjeg dana, borba do poslednjeg daha. Da ga pamtimo i spominjemo, o dobru koje je činio da besedimo. Bogu da se molimo da i nas pošalje u ono fino društvo pravednika i velikana.“
“Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Lebane na Konkursu u 2021. godini. Statovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.”
Takođe pročitajte
Rad ne ubija, održava čoveka, može čak i da produži život, poruka je baka Leposave …
Sana Life
