Sana Life
Povezane vesti
Svi znamo da postoje psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti, ali često o razlici i sličnostima nismo dovoljno informisani. Kad je potrebno da se mi, odrasli, nekom obratimo, pomalo smo zbunjeni jer nam to sve deluje isto i najčešće ne pravimo razliku među njima. Koje su sličnosti i razlike pojasniće nam mr Ivana Stanković, predsednica Udruženje za unapređenje kvaliteta života “Sinergija” Leskovac.
Podrazumevamo da se za sve psihičke probleme treba obratiti npr. psihijatru – lekaru za psihu – a kome drugom?…on je valja i psihoterapeut ? Očekujući razgovor, savetovanje ili tu famoznu psihoterapiju- razočaramo se kad završimo samo sa lekovima…
Kad je dete u pitanju, automatski ga vodimo kod psihologa (što nam malo blaže zvuči od psihijatra, jer oni rade i u školama i u zdravstvu – što podrazumeva da se bave decom)… jer i psiholog je valjda i psihoterapeut. Kod njih odlazimo na pregled i zbog vozačkog ispita ili ranijeg penzionisanja, a i kad dete vodimo na sistematski pregled pred polazak u školu. Oni uglavnom pričaju sa nama i decom, zadaju neke testove i pišu nalaze.
Psihoterapeuti su, najčešće mislimo, valjda svi psihijatri i psiholozi. Njih viđamo u filmovima i serijama, znamo da na zapadu svi idu na neke psihoterapije (valjda su svi ludi ili u mnogo gorem stanju od nas) i nije nam baš najjasnije čemu oni služe i kad im se treba javiti …Čujemo ponekad da i u našem okruženju postoje negde, ali ne znamo gde, kada, zbog čega i kako doći do njih … Najčešće mislimo da smo sebi najbolji psiholozi/psihijatri/psihoterapeuti , a i kad se posavetujemo sa prijateljicom ili komšijom, to završi stvar …Šta je tu istina a šta predrasuda ?
Najčešća predrasuda među ljudima u našoj zemlji je da su pojmovi psiholog, psihijatar i psihoterapeut zapravo sinonimi, odnosno da se radi o jednoj te istoj vrsti zanimanja koja ima tri različita naziva. To nije tačno.
Psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti imaju sasvim različito obrazovanje. Psiholozi su stručnjaci koji su završili osnovne studije psihologije, dok su psihijatri stručnjaci koji su završili osnovne studije medicine i nakon toga specijalizaciju iz psihijatrije.
Psihijatri su lekari koji uglavnom rade u medicinskim ustanovama, uspostavljaju medicinske dijagnoze za psihičke poremećaje i lečenju pristupaju isključivo prepisivanjem lekova. Zaduženi su za lečenje duševnih bolesnika i pacijenata koji pate od različitih vrsta ozbiljnih psihičkih tegoba koje su prerasle u psihijatrijski problem.
Psiholozi nisu lekari, njihov pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove, već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika. Psiholozi rade u zdravstvu, prosveti, ali i privredi. Mogu se baviti kadrovskom psihologijom, marketingom i ostalim oblastima oslonjenim na psihološka znanja. Psihijatri i psiholozi nisu po svom obrazovanju psihoterapeuti.
Psihoterapeuti imaju posebno, naknadno obrazovanje koje se ne stiče na redovnim osnovnim studijama psihologije i medicine, a ni na specijalizaciji psihijatrije. Takođe, postoje magistarske studije psihoterapije, ali čak ni magistri psihoterapije nisu psihoterapeuti. Oni samo imaju teorijsko znanje o psihoterapiji i zvanje magistra psihoterapije. Za psihoterapeute postoji posebno, naknadno obrazovanje u trajanju 3-5 godina zavisno od psihoterapijskog pravca i škole. Postoji u Srbiji i inostranstvu. Kod mnogih je neophodno stalno usavršavanje/superviziranje dok god traje psihoterapijska praksa.
Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri, ali i svi koji su završili osnovne studije društvenih nauka. Mogu se sresti psihoterapeti/pedagozi, logopedi, defektolozi, filozofi, filolozi, ali i pravnici, ekonomisti…Neke psihoterapijske škole pružaju mogućnost i svima ostalima, koji su dovoljno senzitivisani, da prođu obuku za psihoterapeuta.
Dakle, nisu svi psiholozi i psihijatri ujedno i psihoterapeuti. Psihoterapeuti su završili određene edukacije i o tome posediju diplomu/sertifikat. Druga, česta, predrasuda je da psiholog, psihijatar ili psihoterapeut „čitaju misli -odmah sve vide i sve znaju ….nema tu šta da se priča…“ i pripisuju im se magijske moći.
Psiholozi, psihijatri, pa ni psihoterapeuti nisu nikakvi čarobnjaci sa natprirodnim moćima. Oni ne proriču sudbinu i ne čitaju misli drugim ljudima, već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, razumeju, reše i kontrolišu svoje psihičke smetnje i unaprede svoje psihološko funkcionisanje. Glavni cilj psihoterapije je da izazove promenu kod ličnosti ili grupe u vidu isceljenja ili samoisceljenja. U tu svrhu se koriste različite psihoterapijske tehnike zasnovane na razgovoru, disanju ili energetskom polju, zavisno od terapijkog pravca.
Psihoterapija ima širok spektar delovanja : od prevazilaženja poremećaja navika (npr. noćnog mokrenja, anoreksije, bulimije), fobija, paničnih napada, opsesivno-kompulzivnih radnji, depresije, maničnih i manično-depresivnih stanja, anksioznosti, seksualnih poremećaja, post-traumatskog stresa, psihosomatike, preko prevazilaženja somatskih i imunoloških problema (kao dopunska terapija), do unapređenja kvaliteta života, porodičnih i odnosa među partnerima, kao i oslobađanja ličnog kreativnog potencijala, unapređenja poslovanja i ličnog razvoja. Psihoterapijom, često, možemo sebe poštedeti upotrebe lekova koji sa sobom uvek nose i štetna dejstva.
U sadašnjem trenutku postoji oko 150 pravaca u psihoterapiji. Od toga je njih tridesetak zasnovano na naučnim osnovama. Uglavnom se dele u tri grupe: Dubinska psihoterapija (psihoanalitička psihoterapija, druge analitičke i dinamske psihoterapije zasnovane na psihoanalizi); Bihejvioralna terapija i srodni pravci (KBT, REBT, Konstruktivistička psihoterapija…); Humanistički pravci u psihoterapiji (Geštalt, TA/Transakciona analiza, Rodžersovo savetovanje, Porodična psihoterapija, Psihodrama, i dr.), Telesna psihoterapija (Bioenergetska, Radix…).
Zanimljivo je pomenuti i Porodični poredak i NLP (neuro-lingvističko programiranje) koji su sve popularniji poslednjih godina.
Treća, najčešća predrasuda je da su dobri stručnjaci samo u velikim gradovima ili tamo negde (nikad tu gde živimo). I marketing rado koristi upravo ovu predrasudu: „ Ko je najbolji stručnjak? Osoba u poslovnom odelu, sa aktovkom, koja dolazi iz drugog grada (po mogućstvu većeg)“. Zato ljudi iz unutrašnjosti, po pravilu, za ovu vrstu pomoći odlaze u Beograd, Novi Sad ili Niš verujući da su tamo veći stručnjaci. To je dodatno zgodno jer ih niko iz njihove sredine neće videti i znati da idu na psihoterapiju. Odlazak na psihoterapiju je opasnost da budemo etiketirani i da nas okolina posmatra kao „lude“ ukoliko tražimo pomoć psihoterapeuta. Međutim, zahtev psihoterapije je kontinuirani rad, najčešće jednom nedeljno u trajanju od najmanje nekoliko meseci do godinu dana i duže. To je finansijski i organizaciono česta nepremostiva prepreka.
Praksa pokazuje da je veći procenat izlečenja kod onih koji prevaziđu „predrasude“, potraže psihoterapeuta u svojoj sredini i time obezbede sebi kontinuiranu psihoterapiju do prevazilaženja problema. Najvažnije je da sa psihoterapeutom uspostave odnos poverenja i istraju u radu na sebi. I u manjim sredinama, tipa Leskovca, postoji udruženja ili savetovališta, npr.„Sinergija“ koje se bavi unapređenjem kvaliteta života. U njemu rade tri psihologa/psihoterapeuta koji se bave grupnom i individualnom psihoterapijom. Uslediće tekstovi o Geštalt i Bihejvioralnoj psihoterapiji.
mr Ivana Stanković, psihologinja,psihoterapeutkinja i predsednica Udruženje za unapređenje kvaliteta života “Sinergija” Leskovac
