Sana Life
Povezane vesti
U životu nismo naučeni da je i smrt sastavni deo celokupnog življenja. Kada se suočite sa ranim gubitkom, od velikih poput smrti bliskih osoba, nespremni, ne znate na koji način da ga prebrodite.
Tugovanje je proces koji ume da bude vrlo neprijatan. Ljudi se razlikuju u svemu, pa tako i u načinu na koji tuguju. Ne postoji ni jedan “psihološki” recept kako da prebrodimo tugu usled gubitka, ali je sigurno da postoji jedan proces tugovanja koji podrazumeva 5 faza kroz koje prolazimo (svako individualno). Osećaj da ste nekog izgubili i tuga mogu da deluju kao da nemaju kraja, tada se osećate potpuno beznadežno i ne vidite ništa više ispred sebe! To može da traje danima, nedeljama, mesecima…
Prvu fazu negiranja podrazumeva prva reakcija kada neko čuje da je njegova bliska osoba preminula. Tada se javlja neprihvatanje te situacije, nemogućnosti osobe da shvati da je to zaista tako… Negiranje takve vesti je u psihološkom smislu mehanizam odbrane koji se javlja nakon šoka od gubitka i nosi sa sobom emotivnu otupelost. Uglavnom osobe u ovoj fazi govore da život više nema smisla, da nema nikakvu vrednost.
Smrt bliske osobe dolazi neočekivano, niko nije pripremljen za tako nešto, nekada neko ostane blokiran tokom faze negiranja ili faze besa, pa je potrebno da prodje vreme… Ova faza prihvatanja, nije “period sreće”, period prestanka tugovanja… već je faza zatišja, gde se osoba povlači i smiruje. Osoba pronalazi način na koji se nosi sa gubitkom, taj način je individualan! Moja preporuka je da svako ko je doživeo gubitak pusti sebe da oseti sve emocije koje se jave u tom periodu i da im se ne opire. Ono što je sigurno da će svako naći način da se nosi sa tom prazninom do kraja života. Neko će raditi stvari koje je ta osoba radila, neko će čuvati i pokazivati vredne uspomene drugima o toj osobi, neko će posećivati mesta koje je ta osoba volela… Jedno je sigurno da nijedna druga osoba ne može zameniti izgubljenu osobu. Često je ljudima teško da pričaju o tome, a izgledaju jako, sa utiskom da će nekog opterećivati ukoliko budu pričali o svojim problemima. Sve u svemu ljudi su rezilijentna bića, tj. psihološki otporni i nema potrebe nametati stručnu pomoć niti patologizirati tugu koju neko očekivano oseća nakon velikog gubitka (ljudi su skloni da sude na osnovu izgleda osobe koja prolazi kroz tugovanje, “puno si smršala”, da osudjuju zašto se tako ponaša …niko nema prava na tako nešto!). Ukoliko osoba proceni da može da se nosi sa tugovanjem, za stručnu pomoć nema potrebe, ali ukoliko tugovanje remeti kvalitet života (preterano duga depresivnost, blokada na neke od faza, suicidalne misli…) I da to stanje osobe utiče na ostale članove porodice, potrebno je potražiti stručnu pomoć!
