Sana Life
Povezane vesti
“Danas kažu da nam se posrećilo, da smo pogodili, da smo slučajno to uradili ali zaista nije bila slučajnost. Verovao sam uvek u ovaj kraj jer obilazeći Srbiju, obilazeći vinarije, čitajući šta je potrebno za vino shvatio sam da imamo puno potencijala za vinovu lozu, reči su Ivana Jovanovića vlasnika vinarije “Izba Jovanović” u niškom selu Vele Polje.
Na prvom Međunarodnom sajmu vina, koji se održavao u okviru regionalne inicijative „Otvoreni Balkan“ u Beogradu, ova vinarija osvojila je prestižnu nagradu za svoje crveno vino merlo. Ivan i njegova supruga Andriana su muzički pedagozi ali od 2009.godine u Ivanovom rodnom selu na 1,5 hektara gaje vinovu lozu i to isključivo sortu merlo.
“Supruga i ja smo iste profesije i 2006.godine, kada smo se venčali, bilo je teško naći posao u Nišu tako da smo morali da se preselimo na Kosovo. Prvo sam ja otišao 2007.godine i počeo da radim u Muzičkoj školi u jednom malom mestu u okolini Gnjilana a supruga je došla godinu dana kasnije. Tražili smo alternativu kako da se vratimo za Niš. Odrastao sam na selu tako da me je oduvek privlačilo. Počeli smo da istražujemo sve u vezi vina s obzirom da mi je vinogradarstvo bilo privlačno. Oduvek je moja porodica proizvodila vino ali su to bile male količine, niko se nije komercijalno bavio vinarstvom. Podatak francuskog diplomate s kraja 19.veka da je ovo selo proizvodilo 40 hiljada litara vina nije me ostavio ravnodušnim. Ovde su oduvek bili vinogradi ali ne toliko čuveni kao oni u Župi ili Negotinskoj krajini, priseća se Ivan koji je pod mentorstvom Koste Botunjca, vinara iz Župe prve zasade podigao 2009.godine.
“Znali smo da ne može da krenemo sa velikim površinama ali nam se dopala njegova ideja sa malom vinarijom. Odmah smo znali da smo hteli da pravimo crveno vino ali smo razmišljali koju sortu. Iako tržište u tom trenutku nije bilo naklonjeno našoj ideji o proizvodnji crvenog vina jer je više bilo okrenuto belim vinima. Posebno merlo nije bio prepoznatljiv na tržištu i nije se pio. Gotovo svi su nas odvraćali od merloa. Svi su mi savetovali da sadim kaberne jer se “on pije kod nas, merlo ne”. Međutim, sve što sam čitao o sastavu zemljišta, podneblju, položaju parcela koje sam tada imao, ništa nije išlo u korist kabernea naprotiv, sve je išlo u korist merloa. Kada sam čitao o velikim merloima poput “šato petrusa” i tog dela Bordoa baš sastav njegovog zemljišta onda sam video da je jedini izbor merlo, otkriva nam Ivan kako se merlo odomaćio u Vele Polju.
Ivan kaže da bi voleo da ovaj kraj oživi pod vinogradimo ali veruje da će se situacija popraviti.
“Ova godina nije bila laka, ali sada već imamo iskustvo u vinogradu tako da i od ove berbe očekujemo dobro vino. Podseća malo na 2018.godinu premda je možda i malo bolje, sa više ekstrakta, šećeri i kiseline su dobre. Ipak, nema taj kvalitet i potencijal kao prošla ali sigurno ćemo dobiti dobro vino. Odlika dobrih vinograda je da u svakoj godini iznese dobro grožđe, naravno uz ozbiljan rad u vinogradu. Imamo sreću da nemamo velike površine pod vinogradimo i možemo bukvalno da držimo pod svoje tako da to nije problem. Supruga Andriana a i ćerke Teona (16) i Tara (13) vole selo i vole da provode vreme u vinogradima. Od velike pomoći su nam iskustvo i podrška majke Ljiljane i oca Ljubomira, kaže naš sagovornik koji je za sve ove godine odlično upoznao merlo i ne krije da mu se divi.
“Dobri merlo je jedno od najskupljih vina i ima potencijal i za odležavanje, ima lepe tanine. Našli smo pravo rešenje za naš merlo, naše grožđe je puno ekstrata i sama semenka i nemamo skoro nikada problem sa zrelošću grožđa tako da možemo da grublje tretiramo kljuk, da maksimalno izvlačimo iz pokožice i semenke, onda radimo ručno potapanje, tako da je naš merlo vrlo često zamene sa kaberneom. Smolnica prožeta krečnjakom ima puno snage i smo jedan deo 2015.godine pustili nakon godinu dana i videli smo da je to greška. Od tada naš merlo ne može bez dve godine u podrumu i šest meseci u boci. Jednostavno toliko mu je potrebno da sazri, potrebno mu je vreme a to je nešto što jako teško možete da ubrzate kada je u pitanju vino, veli Ivan koji priznaje da ipak ne žive od ovog posla.
“Sam rad u vinogradu jedna porodica kada bi prodavala grožđe bez 4,5 hektara ne bi nikako mogla da preživi pod uslovom da sve rade sami uz mehanizaciju. Što se vina tiča troškovi su takvi da bez 7-8 hiljada boca pod uslovom da lepo prodate i naplatite nema šanse da pričamo o zaradi. Teško za male vinare, kvalitet morate da držite u rangu ili čak iznad sa velikim vinarima ukoliko uopšte mislite da opstanete. Država daje subvencije i to je i bio podstrek jer bi bez njih išlo teško i to je samo jedna vrsta pomoći i po meni nije baš dovoljna. Naravno novca nikad dosta. Veći je problem što ona nije u kontinuitetu, vinari ne znaju šta ih čeka, da li će biti i u kojoj meri, planiram proširenje prostora, strategija na 10 godina, vino je trka na duge staze, obično od vina tek druga generacija može nešto da vidi korist. Bilo bi dobro kada bi se strategija pomoći donosila za 10 godina, to bi za nas značilo sigurnost ali i budućnost, zaključuje Ivan.
