ponedeljak , 10 avgusta 2020

Iz Balija s ljubavlju od Ane iz Vlasotinca

Kao lek protiv nostalgije ali i želja da u dalekoj zemlji, “na kraju sveta”, predstavi svoj rodni kraj Vlasotinčanka Ana Vidosavljević, koja već 15 godina živi na Baliju,  objavila je dve knjige koje posvetila uspomenama iz svog zavičaja.
Ana nam otkriva da se pisanjem bavi odmalena.
To mi je oduvek bio hobi zahvaljujuci mojoj baki Gordani koja mi je kupovala lepe sveske u koje sam pisala pesme i priče i koja je u meni probudila ljubav za čitanjem. Vlasotince je moj rodni grad i najlepše uspomene, one iz detinjstva me vezuju za njega.  Jedna od mojih knjiga “Flower Thieves (Rakija, Mulled Wine, Circus and Sarma)” su ostvari price iz mog detinjstva uz osvrt na srpsku kulturu i običaje. Druga knjiga “Mermaids” je zbirka kratkih prica. Obe knjige je objavila izdavačka kuca Adelaide Books sa sedištem u Njujorku i Lisabonu. Za sada još uvek nisu objavljene na srpskom jeziku. Ali nadam se da će neko od nasih izdavača da ih objavi, piše nam Ana iz dalekog Balija.
Razlog mog odlaska na Bali je bila stipendija Indonezanskog Ministartsva za obrazovanje. Dobila sam stipendiju da sturdiram indonezanski jezik i kulturu. Nisam planirala da ostanem duze od godinu dana koliko je i trajao taj obrazovni program, ali sam se u međuvremenu zaljubila u Indoneziju, dobila ponudu za posao i odlučila da ostanem da živim ovde. Radila sam uglavnom kao nastavnik engleskog i menadžer nekih hotela, ali sam nažalost ostala bez posla zbog korona virusa, veli Ana kojoj ne treba zameriti što je zavolela ovu zemlju, odnono ostrvo koje ” odiše impresivnom i jedinstvenom kulturom i tradicijom”.
Stekla sam obilje dobrih prijatelja. A tek klima na Baliju koliko je privlačna da je malo reći da je to raj. Sami  Balinezani su ljubazni, druželjubivi, i skoro uvek nasmejani.  Ovde se živi mnogo opušteniji nego u gradovima. Nema žurbe, jurnjave, stresa, a ipak se sve sto je potrebno odradi. Balinežani generalno jesu divni ljudi (ne svi naravno). Opušteni su, srdacni, gostoljubivi i topli. Međutim, ono što ih razlikuje od nas je to sto ne drže baš uvek reč, i ne shvataju obečanje tako ozbiljno pa ga lakše i krše. Ne trpe stres i ne žele da prisustvuju stresnim situacijama.
Bali me je naucio da nema potrebe juriti i žuriti kroz život. Za sve sto želimo da uradimo ima vremena. Naučio me je i da osmeh i blaga reč mnogo toga postižu, otkriva nam Ana.
Dok se njene knjige ne objave kod nas prenosimo vam samo deo iz njene pričle pod nazivom “Zadušnice”.
…Moja porodica nikad nije bila veoma religiozna i retko smo išli u crkvu da palimo sveće za mrtve i žive. Ali na Zadusnice, moja baka Lena otišla je na lokalno groblje, gde su naši preci bili sahranjeni da ih odaju počast, mole se za njihovu dušu i nude im hranu i piće u kojima su uživali u životu. A ja sam bio njen odani pratilac u pripremi hrane za Zadusnice. Išli bismo zajedno na groblje u svaku Zadusnicu i pored grobova postavili hranu koju smo spremili, zapalili sveće i pomolili se. Nije me religiozni značaj niti religiozno značenje ovog obreda zanimalo. Više me je zabavljala ugodna i srdačna atmosfera događaja. Ne bi se očekivalo da će groblje biti veselo mesto gde su se ljudi sastajali i razgovarali, ali tokom Zadusnica, naše groblje je bilo upravo to.

Postoje četiri Zadusnice u godini, po jedna za svaku sezonu: leto, jesen, zima i proleće, a uvek padaju u subotu. Subota je dan u nedelji posvećen mrtvima u srpskoj kulturi. A Srbi su duhoviti ljudi. Odlaze i pričljivi su i vole da se međusobno druže, smeju se i šale se bilo gde, čak i na groblju…

 

I

Takođe pročitajte

Budući novinari istraživači: prijavite se za CINS-ovu školu

Ako vam nedostaju istraživačke veštine, na početku ste novinarske karijere ili privodite kraju studije i …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.