Sana Beauty
Povezane vesti
„Ova pandemija je iznedrila svoje heroje i žrtve, kao što svaki veliki događaj neminovno donese. Teško je opredeliti ko je stvarno heroj. Pacijenti su svakako prošli najteže, bili su i heroji i žrtve. O pandemiji ne govorim u prošlom vremenu, ali je ovo sada što se dešava neuporediva slika u odnosu na početak, i do pre nekoliko meseci, reči su prim.dr Gorana Vidića, direktora Opšte bolnice u Aleksincu.
Na koji način i gde je sve Opšta bolnica bila uključena tokom pandemije virusa COVID 19?
„Opšta bolnica Aleksinac je imala kovid ambulantu u krugu bolnice, ali pošto je bila neuslovna (drugi prostor nismo imali), otvorena je nova, u neposrednoj blizini bolnice, koja i danas radi. Za vreme najjačih talasa pandemije radili smo skoro 24h dnevno. Inače, nismo bili u sistemu COVID bolnica, jer nisu postojali tehnički uslovi za tako nešto, mada je postojao plan da se otvori kovid stacionar. U samom početku pandemije, u Domu u Kulini je izbila velika epidemija, preko 2/3 pacijenata je bilo zaraženo, i veliki broj osoblja. OB Aleksinac je organizovala ekipe sa lekarima i medicinskim sestrama i tehničarima, koje su svakodnevno bile u Domu i praktično držale pod kontrolom zdravlje obolelih. U jednom trenutku, skoro trećina raspoloživog stručnog kadra bolnice je bila angažovana u Domu u Kulini. Pri tome, morali smo da obavljamo i sve ostale aktivnosti bolnice, mada u smanjenom obimu, zbog pandemije. Uz to, davali smo i lekare kao ispomoć Gerontološkom centru Aleksinac (jedinicama u Aleksincu i Tešici). Istovremeno smo davali lekare i sestre COVID bolnicama u Nišu, Sokobanji, Zaječaru, a potom i bolnicama u Kruševcu i Batajnici. Ta ispomoć nije prestajala gotovo nijednog trenutka, osim u kraćim intervalima kada su epidemijski talasi bili slabiji. U Covid bolnicu Kruševac i dalje odlaze lekari kao ispomoć.
Koji je po Vašem mišljenju i iskustva sa terena bio najteži talas?
„Svaki talas je bio priča za sebe. Ipak, prvi talas je bio svakako najteži, jer smo se suočili sa nečim potpuno novim, do tada nepoznatim za ogromnu većinu zdravstvenih radnika. Ceo svet je pandemija zatekla, pa i nas. U hodu smo morali da se opremamo, snabdevamo, prepoznajemo i lečimo bolest… veoma težak period. Uz pomoć Ministarstva zdravlja, koje je brzo reagovalo pravovremenim i dobrim odlukama, isporukom materijala i opreme i prijemom kadrova, vakcina, mnogo je pomogao i privatni sektor Aleksinca, donacijama u materijalu, naročito
zaštitne opreme, sredstava za dezinfekciju, dela opreme. Posle je sve to na sebe preuzelo Ministarstvo zdravlja i mi nismo imali neke posebne probleme u snabdevanju. Takođe, dobili smo dosta kadra, lekarskog i sestrinskog osoblja, i to je sve omogućilo da se sistem održi, pa i naš mikrosistem u bolnici. Kasnije kako je epidemija odmicala, bilo je udara, ali pred kraj 2020 i 2021g su možda bili najteži talasi, koji su trajali i po nekoliko meseci, svi se dobro sećamo tog perioda.
U jeku pandemije prihvatili ste se velikog izazova renoviranja bolnice, dokle ste stigli sa radovima?
„Projekat izgradnje nove bolnice i rekonstrukcije dela postojeće u toku je, u završnoj fazi izrade. Očekujemo da se u prvoj polovini naredne godine izabere izvođač radova, a da polovinom naredne godine počnu radovi.
Ko su po vama heroji: pacijenti koji su preživeli, zdravstveni radnici, ili oni koji su morali biti na svojim radnim mestima uprkos opasnosti od zaraze?
„Ova pandemija je iznedrila svoje heroje i žrtve, kao što svaki veliki događaj neminovno donese. Teško je opredeliti ko je stvarno heroj. Pacijenti su svakako prošli najteže, bili su i heroji i žrtve. O pandemiji ne govorim u prošlom vremenu, ali je ovo sada što se dešava neuporediva slika u odnosu na početak, i do pre nekoliko meseci. Pacijenti su platili visoku cenu toj svetskoj pošasti, koja je i u Srbiji odnela mnoge živote i velikom broju ljudi narušila zdravlje. Uprkos pojedincima koji su gurali točak uzbrdo, a nije mali broj, ipak je pandemija svedena u podnošljive okvire. Ne ulazeći u strukturu same bolesti, i mogućnosti da je sve to deo neke „zavere“, morali smo da se suprotstavimo nesreći i zaštitimo zdravlje ljudi. U tome su zdravstveni radnici podneli ogroman teret, pa su i oni heroji. Mnogo zdravstvenih radnika je izgubilo život baš od neprijatelja protiv koga su se borili. Zdravstveni sistem u čitavom svetu, pa i naš, suočio se sa nečim nepoznatim, bar ne poznatim na ovakav način, iako je u prošlosti bilo teških pandemija u svetu koje su harale i kosile stanovnišvo. Zdravstveni sistem je preživeo, ojačao i, siguran sam, uspešno odgovorio svim izazovima. Heroji su i svi koji su morali da rade dok je pandemija trajala u svom najtežem obliku, plašeći se da se ne zaraze, a svesni da se život nastavlja i da predaja nije opcija. Iako se činilo da je sve nakratko stalo, na samom početku pandemije, brzo smo shvatili da život mora da se nastavi, da mora da se radi, i da samo ako se suočimo sa strahom i izazovom, i najpre sa samim sobom, možemo da pobedimo.
Čemu nas je naučila ova pandemija i koliko vremena će nam trebati da se vratimo „u normalu“?
„Da li nas je ova pandemija nečemu naučila to ćemo tek videti. Ne zaboravimo, ona još traje, nije odjavljena, i dok ljudi umiru ne smemo je smatrati završenom, ali je činjenica da je sada znatno blaži talas i manje je oboljevanja i umiranja. Istovremeno, sa slabljenjem pandemije, vraćamo se sve više u „normalu“, mnogi su već i zaboravili sa čime smo se suočavali. Pandemija nas je naučila kako da se borimo, kako da zaštitimo zdrave ljude i lečimo obolele. Naučila nas je da moramo da živimo i radimo uporedo, da razmišljamo o tome kako smo došli do te tačke da strepimo za opstanak, i da ne ponavljamo greške. Naučila nas je da jak zdravstveni sistem može da se odupre ovakvom zlu. I zdravstvo je ojačano u velikoj meri, kadrovski, tehnički, logistički, u svakom pogledu.
Da li se treba plašiti novih virusa ili jednostavno ne razmišljate o tome?
„Ni ovog virusa se nismo plašili, kada je novembra već daleke 2019g u svetu počela pandemija, mislili smo da se to dešava samo nekom drugom, tamo daleko, da nama neće i ne može da se desi. I svi znamo kako je bilo. U ljudskoj prirodi nije da se stalno plaši, i ne treba se plašiti na način kako smo to činili u jeku najveće pandemije. Treba imati svest prema mogućnosti da se ovako nešto, ili još gore, možda opet desi, razmišljati racionalno, izvući pouke, ali nikako živeti u strahu. Nažalost, svet trenutno ima daleko veće strahove nego što je pandemija, pa se stiče utisak da je pandemija skoro zaboravljena, iako još traje. A ne treba zaboraviti da su kroz istoriju čovečanstva virusi pobili mnogo više ljudi nego sve bombe zajedno, da su pandemije dovodile svet na ivicu stvarnog opstanka, a ne bombe.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.“
