nedelja , 20 juna 2021

Đurđelina

Miris skorele krvi se nezaustavljivo širio polumračnom sobom. Na sredini memljivog plafona, čkiljila je slabašna sijalica. Ispod same sijalice se pružao ogroman metalni sto. Na njemu leži mlada žena. Gola. Ruke joj raspete i čvrsto vezane rđavom žicom za železne alke. Noge joj širom raširene i takođe sapete u bukagije zavarene za ivicu stola. Lice joj prepuno modrica i rana, koje ipak ne mogu da sakriju njenu urođenu lepotu. Otupela od bola i straha, čekala je. Pred njom je bila još jedna užasna noć.

Ispred vrata se začu salutiranje žandarskih cokula petom o petu.

– Obrade, je l’ kučka spremna?

– Jeste gosn šefe, baš ko što ste naredili.

Islednik beogradske Specijalne policije je ušao u sobu za ispitivanje. Najpre je kao krvoločna zver koja pokazuje nadmoć nad nemoćnom žrtvom, šetao oko stola i pohotno gledao njeno mlado nago telo. A onda je uzeo volujsku žilu i iz sve snage je njome udario preko stomaka i izgrebanih i pomodrelih dojki. Zatim je krvavih očiju i iskeženih zuba, isti tu žilu zabio u njeno međunožje.

– Dokumenta su ti lažna, kako se zoveš kučko! – urlao je nastavljajući da je povređuje iz sve snage.

I pored neizdrživog bola, ni glasa nije izustila.

– Progovorićeš kurvo crvena! Ne zvao se ja Boško Bećarević ako ne progovoriš! – a onda se kolenima popeo na sto, raskopčao svoje pantalone i ušao u njenu izmučenu utrobu.

A ona… potpuno odsutna… kao da i nije bila tu. Glava joj klonula na desno rame. Blagim, gotovo nasmejanim pogledom, gledala je u svoju čvrsto vezanu pomodrelu ruku. Krvavim prstima sa iščupanim noktima, kao da je pokušavala da dodirne nekoga. Na razbijenim usnama ostade joj neizgovorena jedna jedina reč. U stvari ime.

„Filip“.

Krvniku nije trebalo dugo. Na izlasku je stezajući opasač na pantalonama, rekao ključaru:

– Obrade, večeras ja častim. Pozovi sve dežurne. Radite joj šta god poželite, ali zapamti, mora ostati živa! Ujutro je vratite u njenu sobu.

– Razumem gosn šefe! – ushićeno odgovoriše krezuba žvalava usta.

Prošlo je mnogo takvih noći. Na suočavanjima nikada nije prepoznala ni jednu drugaricu, ni jednog druga. Nikada nije izgovorila nijedno ime. Pa čak ni svoje.

A onda je iz zatvora Specijalne policije prebačena u logor na Banjici.

Te večeri kada je upravnik logora Svetozar Vujković pročitao spisak, prvo ime na njemu je bilo „Mirjana Obradović“.

U ranu zoru 25. maja 1943. svi sa spiska smrti su transportovani na strelište u Jajincima. Ispred stroja za streljanje, jedino je ona sedela na stolici, jer joj je svaka kost u telu bila prebijena. Nije mogla da stoji, baš kao i veliki Mustafa Golubić par godina pre.

Plotun olakšanja se zario u njena izmučena nedra ispod kojih je do poslednjeg damara kucalo ogromno srce. A kucalo je samo za ideal slobode i njenog Filipa.

Tako su zločinci ubili „Mirjanu Obradović“, ne znajući da su njihovi kuršumi zapravo pokidali grudi devojke sa drugim imenom. Devojke kojoj je bilo suđeno da iz rodnog Donjeg Konjuvca kod Leskovca, na najteži mogući način dosegne večnost. A u toj večnosti se za nešto više od mesec dana, susrela sa svojim voljenim Filipom. Imala je samo 29 godina.

Ne volim groblja, ali i pored toga, bar četiri puta godišnje posetim leskovačke Svetoilijsko. Tri puta na zadušnice i jednom na dan smrti mog oca. Najčešće kao i većina Leskovčana koračam strmom ulicom prema crkvi Svetog Ilije, ali ponekad prođem i kroz leskovački Spomen park.

Tu ispred velelepne „Šumske boginje“ svetski priznatog arhitekte Bogdana Bogdanovića, stoji višeredni „špalir“ stećaka. Na njima su uklesana imena onih koji su svoje živote položili na oltaru otadžbine. Među njima i čertnaest narodnih heroja iz leskovačkog kraja. I svi ti stećci stoje „postojano kano klisurine“. Osim jednog! Samo jedan jedini leži na zelenoj travi već skoro dvadeset godina. Ime uklesano u njega, „gleda“ u nebesa, ili možda nebesa gledaju u ime? U njeno predivno ime!

Nekada mi je veoma smetalo što taj stećak decenijama niko ne uspravlja. Sada više ne.

Foto: Đura Leskovac

Neka „nebo“ čita, kad već mi ne umemo!

Jednom sam jednoj divnoj osobi ispričao priču o ovoj čudesno hrabroj ženi. Očarana lepotom njenog imena, poželela je da i sama rodi kćer koju bi nazvala istim.

Nažalost…

Jednom je davne 1914. u domu Nikolaja Dinića rođeno prekrasno žensko dete. Krstiše ga možda najlepšim imenom koje jedna Srpkinjica može da ponese.

„Đurđelina“.

Narodni heroj Jugoslavije, Đurđelina Dinić zvana Đuka, rođena je na današnji dan. Srećan ti rođendan Đurđelina.

Autor teksta: Đura Leskovac

Takođe pročitajte

Dres sa potpisom Dragana Stojkovića Piksija na licitaciji LFN

Pažnja ljubitelja fudbala će tokom mesec dana biti u potpunosti usmerena ka Evropskom prvenstvu, koje …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.