utorak , 13 aprila 2021

Deka Bora veran jednom od najstarijih zanata

Otkad zna za sebe, Bora Mihajlović (82) iz Vučja, varoši u okolini Leskovca, zna i za vodenicu, koja mu je kao druga kuća.

Smeštena pokraj reke Vučjanke, uzvodno od Borinog porodičnog doma, okružena netaknutom prirodom, ujedno je i mesto na kom se ova starina najbolje oseća.

Sve što zna o vodeničarstvu, Bora je naučio od dede i oca. Još kao dete ih je posmatrao i upijao znanja o mnogim zanatima bez kojih, kako kaže, nema dobrog vodeničara. Danas mu teško pada što je zbog epidemiološke situacije odvojen od vodeničkog točka, ali je zato ovaj vremešni Vučjanin u kontaktu sa svojim mušterijama, koje mu se stalno vraćaju.

Planiram da guram do stote, ali već sada brinem šta ću da radim na onom svetu bez moje vodenice. Ona je veliki i značajan deo mog života. Prve slike i zvuci koje sam zapamtio još kao petogodišnjak vezane su za nju. Po zvuku znam da li je u vodenici sve na svom mestu. To je muzika za moje uši uz koju i danas, kao i kada sam bio dete, često zadremam. Ona me uspavljuje, ali i budi. Čim se pojavi neki problem skačem kao oparen – smeje se deda Bora.

Nije ga umarala, već je bila mesto gde se odmarao i opuštao. Tako je i danas.

Volim da u njoj provodim vreme. Baba se ljuti, jer se kući vraćam prljav i beo od brašna, ali je to drži kratko. Zna ona koliko mi ta vodenica znači. To je nešto neprocenjivo i vredi mi mnogo više od onoga što prodajom brašna mogu da zaradim – dodaje naš sagovornik.

Bora je vrlo vitalan čovek. Za svoje godine odlično vidi i čuje, brzo misli, a po vodenici se kreće ko mladić. Njegovu krepkost su potvrdili i lekari tako što su mu produžili vozačku dozvolu na pet godina. Bora obrađuje i oko hektar zemlje koju je ovog proleća spremio za setvu žutog i belog kukuruza. U težim poslovima ima pomoć unuka, ali ni on, kao ni Borinih 30 formalnih ortaka u vodenici u kanjonu reke Vučjanke, nije zainteresovan da nasledi dedin zanat.

Ukus brašna koje se samelje pod vodeničnim kamenom i onog iz mlina koji radi na struju nikada ne može da bude isti. Ljudi se vraćaju zdravoj hrani i sve više traže brašno koje se melje na tradicionalan način. Pravim pšenično, kukuruzno, ječmeno, raženo i brašno od heljde i ne mogu da proizvedem koliko može da se proda. Iako u vodenici sve izgleda nezgrapno i grubo, ona zahteva veliko znanje i preciznost – ističe deda Bora.

Kaže da mu nedostaju stalne mušterije koje je viđao svake subote na leskovačkoj pijaci, a tradicija da se trguje kod Bore prenosi se na decu i unuke.

Dolaze mi čak iz Leskovca na kuću, a sarađujem i sa nekim mlađim ljudima koji i sada prodaju moje brašno na pijacama u Leskovcu i Vučju. Za dobar posao najvažnije je da se drži do kvaliteta, ali i da se poznaju navike kupaca. Leti da je brašno mekše za proju, a zimi oštrije za kačamak – objašnjava Bora.

 

Izvor: Novosti 

Takođe pročitajte

Vodopadi Velika i Mala Ripaljka – prvi spomenici prirode u Srbiji

Dan zaštite prirode Srbije ustanovljen je Zakonom o zaštiti prirode 2009. godine kako bi se …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.