Foto: Pexels - Photo by Anna Shvets: https://www.pexels.com/photo/a-couple-and-their-child-walking-in-the-park-4586686/

Da li limitiramo dečiju kreativnost i emocije?

Spremni za brzi kviz? U narednih 30 sekundi, navedite sve emocije koje ste osećali tokom poslednjeg dana? Priprema, pozor, sad!

Da li ste naveli više od 3 emocije? Ako jeste, pobedili ste prosek! Prema studiji više od 7000 odraslih kojima je postavljeno slično pitanje, oni su (u proseku) mogli da navedu samo 3 emocije.

Sada, možete li da pogodite koje su emocije najčešće imenovane?

Srećni, tužni i ljuti.

To je to!

A gde su ostale emocije? Čitav spektar emocija postoji a da li ih prepoznajemo i ko nas uči tome….?

Evo šta nauka kaže: “Identifikovanje emocija nam pomaže da se krećemo kroz njih i učimo od njih”. Na primer, postoje razlike između osećanja stida i krivice, ili ljubomore i zavisti, ili nade i inspiracije. Postoji mnogo primera, ali poenta je u tome da je sposobnost da tačno navedete svoju emociju polazna tačka za emocionalnu inteligenciju.

Verujem da smo se da sada već uverili koliko nam je emocionalna inteligencija važnija od bilo koje odlično savladane akademske veštine. Ne, to ne znači da će u budućnosti biti manje važno akedemsko znanje ali ćemo uz to savladati i paket emotivno obrazovnih obrazaca – neophodnih za svakodnevni život!

U osnovi stupanja u komunikaciju sa decom, u mom dosadašnjem radu, primećujem da se najpre moram izboriti sa tzv. intelektualnom krutošću kako bih doprla do autentičnog dečijeg stvaralaštva i njihove kreativnosti, a samim tim i emocijama. Mi jesmo, kao sistem, u stalnim pokušajima kreiranja nekog „otvorenog sistema“, odnosno, institucije zasnovanim na interesovanjima dece. Sećate se Modela A u vrtićima, nasuprot Modela B gde su se aktivnosti alternativno birale u skladu sa talentima i interesovanjima dece, zatim, otvoren sistem škola za različite module i smerove zanimanja, ili pak uvođenje inkluzivnog programa u redovne škole gde je podjednako pružena šansa i deci sa posebnim potrebama kao i talentovanoj deci. Sve je navodilo na to da su deca – centar interesovanja ali ipak, sa fokusom na znanja a ne na veštine i emocije.

Primenom savremenih metoda rada, pristupima u komunikaciji naišli smo na brojne pokušaje izlaza iz “krutosti”institucije i pokušaje da se jedno dete u našem sistemu obrazovanja posmatra iz ugla UČENJA, ali i EMOCIJA, KREATIVNOSTI i STVARALAŠTVA.

Takođe, u prilog stanovišta da je detetu proces pamćenja, mišljenja i učenja znatno olakšan uz pomoć savladanih veština komunikacije i socijalnog snalaženja, govore i različite teorije inteligencije i sposobnosti (Gardner, Goleman, Vladeta Jerotić i dr.). U jednoj koautorskoj knjizi “Stvaralački duh” (1992), Danijel Goleman iznosi najčešće greške kojima roditelji i vaspitači sputavaju kreativni duh kod dece. Glavna teza je da se kreativnost najlakše ubija ugrožavanjem intrinzične (unutrašnje) motivacije.

U svom radu, kao pedagog u školi, često stavljam znak jednakosti između emocija i kreativnosti. Verujem da ste to već i prepoznali. Kao savetodavac u radu sa roditeljima, takođe, najpre identifikujem primarna insteresovanja i sklonosti kod dece a koja su roditelji negovali i podržavali pre polaska deteta u školu. Kada to otkrijem i zajedno sa roditeljima analiziram, krenem u potragu za istim, ali, izgubljenim, na žalost. Recimo, dete koje je sa 4 godine crtalo “Taličnog Toma” sa gomilom detalja, u 1. razredu osnovne škole – crta kućicu, drveće, porodicu. Nalik svim ostalim crtežima u grupi.

I, još jednom, u nizu pitanja, tražimo odgovor:

Šta mi u školama, vrtićima danas možemo učiniti da bi dete bilo emocionalno – stvaralački potkrepljeno a ne uniformisano?

Za početak, možemo se osloniti na neka od istraživanja gde ćemo, najpre, identifikovati “ubice kreativnosti” /Henesi i Amabile, 1992/, a zatim pokušati ih adekvatnim sadržajima učiniti manje “štetnim”.

Navešću samo neke od procesa koje mi, odrasli, moramo biti svesni kako bismo podstakli prirodni razvoj dečijeg duha i doveli u balans društveno prihvatljivo i “prirodom dato”.

1. Preveliki nadzor – izaziva kod dece osećaj da su pod stalnom i budnom kontrolom, nasuprot preuzimanja rizika i kreativnog impulsa;

2. Evaluacija – izaziva kod dece zabrinutost, stres i strepnju da li nešto dobro rade, da li zadovoljavaju naša očekivanja;

3. Nagrade – preterana pribegavanja nagradama lišavaju dete unutrašnjeg zadovoljstva kreativne aktivnosti;

4. Takmičenja – stavljanje dece u “dobitnik – gubitnik” kombinaciju;

5. Oduzimanje autonomije – neprestano govoriti deci KAKO da urade ono što rade;

6. Sužavanje izbora – govoriti deci KOJIM aktivnostima da se bave umesto da ih pustimo da slede sopstvenu radoznalost;

7. Pritisak – koji proizilazi iz grandioznih očekivanja roditelja, a kod deteta stvara averziju prema nekoj oblasti, predmetu, aktivnosti.

Rešenja u praksi ima mnogo, a pronaći ravnotežu između potrebe za redom i održavanja stvaralačkog “nereda” jeste naša misija.

Ukoliko želite da razgovarate na ovu ili neku drugu temu, na DokTok platformi su dostupni stručnjaci za konsultacije i psihološku podršku svakog dana u nedelji. Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas.

Takođe pročitajte

Kako prepoznati krivu kičmu kod dece?

1. Šta je uzrok nastanka skolioze? Za nastanak skolioze se obično okrivljuje fizička neaktivnost, loše …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.