Sana Beauty
Povezane vesti
„Prvi put sam koračala putevima italijanske renesanse prošle godine i, malo je reći, bila oduševljena onim što sam videla u Veroni, Padovi, Trevizu i Trstu. Verujem da je onima koji se bave književnošću nemoguće da u tim gradovima ne misle o Šekspiru, Danteu, Bokaču ili Da Vinčiju, prenosi nam svoje utiske naš putopisac Ivana Cekić.
Ovog leta krenula sam na jedno, za mene dugo priželjkivano i, spletom okolnosti, neostvareno putovanje, u obilazak Španije, Francuske i Italije. Naime, u vreme mojih apsolventskih dana, za putovanje vam nije bio neophodan samo pasoš, već i viza. Ja sam bila onaj student koji među svim svojim vršnjacima, nije dobio vizu. Godinama se sa nekim nemirom sećam trenutka kada sam saznala da neću sa svojim kolegama na putovanje i kada sam četiri dana odbijala da raspakujem svoj kofer. Prirodno, kada sam konačno dobila priliku da ostvarim svoj studentski san, moja očekivanja su bila velika i, srećom, ispunjena su.
Sve tri zemlje u meni su izazvale potpuno različita osećanja, valjda uzrokovana onim što sam o njima znala ili mislila da znam, naslućivala ili time na koje sam ljude mislila dok sam koračala ulicama tih zemalja. Iz tog razloga, priče o njima moraju biti posebne. Neka renesansna priča bude priča o Italiji.
Moja fascinacija renesansom počela je u srednjoj školi, kada smo na časovima književnosti govorili o velikim renesansnim umetnicima. Prirodno, već tada u meni se javila želja da posetim Italiju, kolevku renesanse. Oduvek verujem u renesansno Carpe diem (Uhvati dan, ili živi svaki dan kao da je poslednji), u slobodu misli i delanja. Valjda već godinama sanjam da moje misli budu apsolutno slobodne dok mi koraci odzvanjaju ulicama italijanskih gradova.
Prvi put sam koračala putevima italijanske renesanse prošle godine i, malo je reći, bila oduševljena onim što sam videla u Veroni, Padovi, Trevizu i Trstu. Verujem da je onima koji se bave književnošću nemoguće da u tim gradovima ne misle o Šekspiru, Danteu, Bokaču ili Da Vinčiju. Sve te građevine, legende, spomenici, skulpture, široki trgovi, jednostavno vas uvuku u prošlost Italije i u vama se jednostavno spoji ono što je bilo nekad sa onim što je danas.
Naša prva destinacija je grad u vodi, a ne grad na vodi kako nam je vodič objasnio – Venecija. Do grada turisti stižu ploveći venecijanskom lagunom. Najpre ćete kročiti na obalu Riva degli Schiavoni koja je, ako verujete u priču o Kanjošu Macedonoviću, umesto ovog Obala robova, trebalo da nosi ime Slovenska obala. Put vas preko malenih mostića, od kojih je najpoznatiji Most uzdaha, vodi najpre do spomenika Viktoru Emanuelu Drugom, ujedinitelju Italije, kome su posvećeni spomenici širom Apeninskog poluostrva.
Priča o njemu nije priča o moći Mletaka. Njenu moć naslutićete pogledavši grandioznu Duždevu palatu, kao i Baziliku Svetog Marka, koje se nalaze na Trgu svetog Marka, grandioznom, nesputanom, punom golubova, zvukova violine i mirisa espresa koji dopire iz bašta restorana. Ako želite popiti kafu na ovom mestu, platićete je u skladu sa značajem mesta na kom ste.
Prateći putokaze, sa trga ćete krenuti ka mostu Rialto, putevima Kazanove. Pogled na kanal Grande sa ovog mosta je spektakularan, ali se most trenutno renovira, pa ćete gondole i kanal posmatrati sa dokova. Ako ste u Veneciji, morate videti i čuvenu Santa Marija dela Salute, koja je inspirisala Lazu Kostića da napiše svoju labudovu pesmu. Stići do nje je pomalo kao ići lavirintom. Optička varka je da je ona, onako grandiozna, blizu, ako je posmatrate sa strane Duždeve palate. Ali prateći putokaz Per Akademija, stići ćete do crkve.
Akademija je most sa kojeg je pogled fascinantan. Gomile turista pokušavaju da uhvate savršen kadar svojim fotoaparatima. Sa mosta se još lepšom i velelepnijom čini crkva ka kojoj smo se uputili. Meni se učinilo da je nemoguće obuhvatiti je pogledom u svoj njenoj veličini kada stupite na stepenice ispred crkve. Posvećena je zdravlju, a donosi nekakav mir i tera vas da na tim stepenicama sedite diveći se grandioznosti ovog zdanja. Za kraj priče o ovom gradu, koji u meni budi osećaj kao da sam u nekom kostimiranom filmu, podatak da ono ĆAO koje je nama svakodnevnica, zapravo potiče iz venecijanskog govora.
Narednog dana put nas je odveo u San Remo, grad cveća, muzike i velelepnih građevina. Ovaj gradić od malog ribarskog naselja postao je prepoznatljiv po muzičkom festivalu. Šetajući centrom grada zadiviće vas via Giacomo Matteotti u kojoj se nalazi Teatro Ariston u kome se održava čuveni festival. Na pločniku pešačke ulice su imena pobednika festivala, među kojima je najpoznatiji Eros Ramacoti.
Na kraju ulice nalazi se velelepna zgrada kazina, a ako se uputite sporednom uličicom doći ćete do ruske pravoslavne crkve u čijem je dvorištu bista crnogorske princeze Jelene Petrović Njegoš, italijanske kraljice, udate za italijanskog kralja Vitorija Emanuela III.
Plaža u San Remu je predivna i priziva Azurnu obalu. Za kraj, moja imenjakinja i ja smo u ovom živopisnom gradiću ugledale auto sa natpisom In ricordo di Ivana i to shvatile kao svojevrsnu dobrodošlicu.
Poslednji dan našeg putovanja provele smo u Milanu. Za mnoge prva asocijacija na ovaj grad je moda. I jeste grad mode. Na svakom koraku vidiš ljude koji žive modu i imaju stila, osećaš miris parfema, eleganciju i sklad. Za mene Milano je città dei sogni, grad snova.
Glavni grad Lombardije sam oduvek želela da posetim. Bila sam neobično srećna, pomalo opčinjena i nekako zatečena time što sam konačno u tom magičnom gradu. U doba renesanse Milano postaje jedan od vodećih gradova pod vlašću porodice Sforca. U nasleđe ova porodica ostavila je impozantan dvorac koji sam po sebi govori o moći ove porodice.
Neobičnu lakoću koraka osetite kada se koračate ulicom Via Dante, prostranom pešačkom ulicom u kojoj se spajaju istorija i tradicija sa modom i šopingom. Ulica nas vodi do katerdale Duomo, verovatno najvažnije Milanske znamenitosti. Iako još uvek nije završena, njena lepota je neopisiva. Za mene, jedna od najlepših građevina koje sam videla. Sa koje god strane je posmatrali, morate se diviti toj lepoti i ostati začuđeni pred sposobnošću ljudi da stvore nešto tako velelepno.
Milanska skala nije me oduševila, mada ako je verovati rečima vodiča, unutrašnjost zgrade je velelepna. Nismo imali prilike videti je, zato ćemo jednostavno verovati vodiču.
U blizini Skale je spomenik univerzalnom umu Leonardu da Vinčiju, kome su građani milana bili neizmerno zahvalni jer je osmislio sistem kanala oko ovog grada, a nadomak spomeniku i Muzej posvećen ovom izvanrednom čoveku.
Moja opčinjenost Milanom nije nestala ni kada sam kročila u tržni centar. Ne zbog naziva butika, niti komada garderobe, cipela i torbi, već zbog toga što je taj centar kupovine ustvari Galleria Vittorio Emanuele II z 19. veka. Kad bolje razmislim, ja sam možda jedna od retkih devojaka koja nije gledala u izloge Prade ili Luj Vitona već razmišljala o tome da li u oficijelnom butiku FK Milana imaju dres Ševčenka u mojoj veličini. Šalu na stranu, galerija je izgrađena u obliku krsta u stilu Belle Epoque. U središtu su mozaici koji predstavljaju grbove Milana, Rima, Firence i Torina. Na jednom od grbova nalazi se malo udubljenje, pomalo neobično. Naime, u udubljenje treba staviti petu, okrenuti se jedan krug u smeru kazaljke na satu i … imaćete sreće. Tako kaže predanje, a u njega veruju i Italijani i turisti. I mi smo probale. Malo sreće neće škoditi.
Ako je legenda tačna, sreća će nas opet dovesti u Italiju, da vidimo možda Rim, Firencu ili Sijenu, grad o kome sam čitala par poslednjih dana putovanja u knjizi Julija, autorke En Fortije, koja govori o Romeu i Juliji koji su, bar po ovoj knjizi zaista postojali, ali ne u Veroni, već u Sijeni.
Ivana Cekić
