Sana Beauty
Povezane vesti
Sreća ili poštenje, rad ili znanje ili su u pitanju okolnosti koje ne umemo uvek objasniti tek postati bogataš san je većina nas bez obzira na pol, godine i obrazovanje. Što smo siromašniji to nam je san o bogaćenju preko noći realniji pa zato i cvetaju kockarnice i kladionice. Amerikanci kažu da je najteže zaraditi “milion dolara, a posle je sve lakše” a kako su se u prošlom veku obogatili najpoznatiji Leskovčani prenosi nam Moj grad Leskovac.
Dimitrije Mita Teokarević
„Dimitrije Mita Teokarević je bio kućni sluga jednog leskovačkog čorbadžije za 30 groša mesečne plate. Bio je nepismen i docnije se sam učio pismenosti. Kada je odrastao gazda ga je upotrebio kao pomagača u svojim domaćim poslovima i plaćao mu 600 groša za godinu. On je međutim, gazdi za prvu godinu zaradio 800 groša. Tada je počeo da radi na svoju ruku, da prodaje brusove. Mnogi stari Leskovčani sećaju ga se i dan danas kako je išao ulicama gore-dole, noseći na stomaku veliku torbu punu brusova, nudeći ih za po nekoliko para komad.
Oženio se svastikom Antonija Popovića, kod koga je nekada bio sluga. Zatim Mita sasvim raskida sa prošlošću, udružuje se sa njemu ravnim Leskovčaninom, ulaže u taj ortakluk nešto ušteđenih para i počinju samostalnu trgovinu. Mita je nosio Bugarsku užariju, a otuda donosio gajtan. Za samo jednu godinu dana, neposredno pre oslobođenja, zaradio je 150 dukata. Kada se između Leskovca i Bugarske pojavila granica i onemogućilo razmenjivanje užarije za gajtan, trgovac Teokarević, sa ostalim leskovačkim trgovcima, plasira svoju ušteđevinu u podizanje fabrike. (Prva fabrika tekstila podignuta u Strojkovcu)“
Gligorije Gorča Petrović
„U dlaku je isti životni roman Gligorija Gorče Petrovića. On je bio siroče i služio kao sluga. U ranoj mladosti, težeći za samostalnim radom, napustio je službu i počeo je da samostalno trguje po Bugarskoj sa užarijom, gajtanom, šajakom, lopatama i paprikom. Ta tgrovina je bila sitna, ali je vremenom donosila dobre zarade i uzimala sve šire razmere. Posle oslobođenja od trgovca postaje industrijalac.“
Kosta Ilić Mumdžija
„Kosta Ilić Mumdžija je u sedmoj godini čuvao tuđu stoku, a otac i majka su mu nadničili po njivama. Kad nije čuvao stoku, mali Kosta je pomagao roditeljima na nadnicu. Docnije se pogodio kod jednoga mumdžije (sapundžije) da mu služi za 120 groša za 8 meseci, pa je zatim prešao kod drugoga, koji mu je za prvu godinu platio 200, za drugu 320, a za treću 480 groša. No, razboleo se, i sa 40 groša, koliko je iznosila celokupna njegova ušteđevina, vratio kući.
Kada je ozdravio, rešio je da sa tih 40 groša počne sam da radi. Kupovao je u Vlasotincu loj (80 para oku), nosio ga na ramenu peške 14 kilometara u Leskovac i tamo prodavao po 110 para. Kad se zarada malo uvećala kupio je jedno kljuse. Docnije je i sam počeo malo da pravi sveće. Kosta nađe sebi ortaka. Posle sedam godina ortaci su podelili po 14.000 groša godišnje. Kosta je nastavio da radi mumdžijski zanat, ali je malo matrapazio (trgovao) sa stokom. Na nekim ovcama zaradi 150 dukata, a na jednom vinogradu 120 dukata. Prilikom oslobođenja, Kosta Mumdžija svoj prilično veliki kapital ulaže u osnivanje Tekstilne industrije.“
Trajko Kukar
„Trajko Kukar je od rane mladosti stupio kao sluga kod jednog ćurčije, radeći i kućevne poslove. Uskoro je napustio to mesto, počeo da kupuje od seljaka drvne izrađevine i preprodaje ih po varošima. Radio je i sa drugim artiklima, a naročito sa nekim kukama, usled čega je i dobio naziv Kukar. Tako je zaradio 300 groša. Uvideo je vremenom da bi se u Leskovcu odlično prodavala čamova građa, koja tu uopšte nije bila poznata. Zato Trajko peške odlazi u Kruševac, iznajmi dvoja kola, natovari ih čamovom građom i dotera u Leskovac. Priča se da je to bila prvoklasna senzacija, koja je okupila celu varoš. Počeo je da kupuje razne metalne stvari u Nišu i da ih doteruje u Leskovac. Posle oslobođenja njegovo trgovačko preduzeće je veoma ojačalo, pa je finansirao osnivanje dveju fabrika crepa i jednu fabriku metalurgijskih izrađevina.“
Tasa Vlajčić
„Za Tasu Vlajčića se priča da je nekada bio prost sitničar i da je jednoga dana našao u polju pored grada crknutog vola, koga seljaci behu tu bacili. Svi koji su ovuda morali da prođu, okretali su glavu i zaobilazili. Tasa je međutim, zastao i zamislio se – od vola se dalo napraviti mnogo sveća. Tako je i učinio, a novac od tih sveća je upotrebio za pravljenje novih. Zanat su zatim nasledili njegovi sinovi. Taj zanat se kasnije pretvorio u industriju – jedinstven slučaj u Leskovcu.“
Gavra Čuljković
„Najkrupniji izvoznik konoplje iz Leskovca, bio je nesumnjivo, Gavra Čuljković. On je konoplju izvozio za skoro 50 godina neprekidno, sve do svoje smrti. Tim se poslom grdno obogatio i kupio čitave kvartove u Leskovcu i komplekse zemljišta u okolini. Zatim je taj kapital uložio u industriju gume.“
Antonije Tonka Popović
„Antonije Tonka Popović je najinteresantnija, a možda i centralna ličnost u stvaranju leskovačke industrije. Počeo je takođe ni od čega. Od rane mladosti bavio se trgovinom i donošenjem gajtana iz Bugarske. Oko njega su se brzo okupili mnogi mlađi ljudi, kao Gorča Petrović, Mita Teokarević, Mika Stanković i drugi, kao sluge, ali su docnije ženidbenim vezama ulazili u porodicu svoga gazde i nastavljali trgovački posao sa njim ili po ugledu na njega. Trgovačkim kapitalom on sa ostalima ulazi u prva preduzeća za izradu gajtana. No, on nije dočekao da se njegov trud kruniše na malo filmski način, kao što je bio slučaj sa ostalima. Posle desetniu godina rada na osnivanju industrije izvršio je samoubistvo, a razlozi za to nikada nisu bili pozanti široj javnosti, sem toliko da su bili u vezi sa njegovim trgovačkim poslovima.“
„Trebalo bi dalje pomenuti i masu dečaka koje varoš svake godine privlači iz sela, čije detinjstvo predstavlja najstrašniju bedu, ali koja docnije, ako prežive ovaj period borbe za opstanak, uzimaju vidnog učešća u privrednom životu Leskovca. Oni se dobro razaznaju po nadimcima izvedenim iz imena sela oko Leskovca iz kojih su došli, kojih se nikada ne mogu otresti, kao: Strojkovački, Babičanski, Crkovnički, Jarsenovče, Pertacki, Stopanjče itd. Taj priliv sa sela znatno je osvežavao grad. Ti nekadašnji seljačići su osobito vidno mesto zauzimali u trgovini i sitnijoj prerađivačkoj delatnosti, ali ih je bilo i među vlasnicima fabrika.“
izvor:Moj grad Leskovac
