sreda , 28 jula 2021
Nagrada "Branko Miljković" Nenadu Miloševiću

Beseda dobitnika nagrade “Branko Miljković”

Nenadu Miloševiću za knjigu pesama “Pesme iz limba” danas je dodeljena nagrada “Branko Miljković” koja se daje za najbolju knjigu pesničke produkcije tokom prethodne godine, odlučio je jednoglasno žiri.

Besedu Nenada Miloševića povodom primanja nagrade pročitajte u celosti u nastavku teksta.

Ukazana mi je velika čast da ponesem nagradu za knjigu poezije koja nosi ime Branka Miljkovića. Želim da se zahvalim članovima žirija koji su između drugih knjiga poezije i pesnika izabrali baš moju, a posebno mi je drago što većinu među njima čine pesnici. Pišem za pesnike, pesniku u čitaocu se obraćam.

Nekada nisam voleo poeziju Branka Miljkovića. Svrstavao sam ga među neosimboliste, u širem smislu, avangardiste. Kada sam počinjao želeo sam da pišem stihove iz realizma govornog jezika, kao i neki Brankovi savremenici, kako bih stigao do onoga što je Zoran Mišić nazvao realistički objektivizam.

Uručenje nagrade Branko Miljković danas u Gradskoj kući u Nišu

Mislio sam da Miljkovićeva, kao i neki drugi pesnici, želi da spase nadrealizam i simbolizam, kojima, po meni, nije bilo spasa. Da je to poezija namenjena samo mlađim čitaocima, koji od poezije očekuju nešto što im ona ne može dati. Miljkovića mi je citirao moj kolega, filmski reditelj, dok sam mu ja uzvraćao kako bi trebalo da čita malo i savremenu poeziju. Talentovani hrvatski pesnik izazivao je sumnju kod mene u svoj talentat otkrivši mi da voli Miljkovićevu poeziju. Ko zna kako su se te moje pesničke predrasude učvrstile, ko im je kumovao. Pesnik i nesvesno zazima svoju pozu koja mu i daje i uzima, i ograničava ga i učvršćuje.

Međutim, Miljković je na svoj način, još tada, pedesetih godina prošlog veka, spoznao da pesnički realistički objektivizam, koji se oslanja na modernu nauku i filozofiju ne daje odgovore na mitsko i religiozno iskustvo sveta koje je hiljadama godina bilo prisutno u čoveku. I dok su Brankovi savremenici preuzimali već racionalizovane mitove, on je tragao za njihovim izvornim, dionizijskim, kultnim značenjem u savremenom životu.

Ta drama traganja za mitskim i dionizijskim u čoveku počela je svesno u evropskom pokretu nadrealizma i avangarde čijoj tradiciji je pripadao i to podvlačio i mladi Branko Miljković. Međutim, Branko je hteo i dalje od toga, dalje od tradicije racionalizovanja mitskog, želeo je da se kreće u živom mitu, da prebiva u mitskoj situaciji.

Pre desetak godina upoznajem i počinjem da vodim razgovore s Milicom Nikolić koja je krajem pedesetih godina angažovala Branka Miljkovića kao prevodioca za potrebe Antologije moderne ruske poezije koju je kasnije priredila sa Nanom Bogdanović. Nisam mogao lako da dobijem odgovore na pitanja o Branku. Samo se sećam kada je rekla da se videlo odmah da je u pitanju veliki pesnik. Veliki, ponovio sam u sebi, zar to i Milica o njemu misli, Milica koja je sigurno jedan od navećih poznavalaca moderne, da se ograničim samo na srpsku pa i rusku modernu književnost dvadesetog veka. Nekoliko godina posle toga upoznajem i Božidara Šujicu koji mi takođe govori o druženju s Brankom, čak ga i imitira u televizijskoj emisiji, prepričava mi raspravu među njima: gde će pesnik Boža Timotijević prvo da dođe, u Kragujevac kod Šujice ili u Niš, kod Branka.

Ispostavilo se da mi je trebalo skoro trideset godina da dođem do tema kojima je Branko bio okupiran u svojim ranim dvadesetim: smrt i pevanje, Orfejev tamni svet u kome se dodiruju smrt i život, pesma i pesnik, duša životinja i biljaka i duša pesnika, nevinost pesnikova, svetost pesnika. Jer, veliki su pesnici uvek i sveci poezije koji ponekad posvećenima zasvetle iz svojih reči.

Sve te godine Brankove pesme su bile pored mene. Te njegove teme su me sačekale danas. One čekaju svakog pesnika, ali ne stižu svi pesnici do tih tema.

Kako su i pesnici puni predrasuda, tek oni. Olako ih stvaraju. Ne sazrevamo integralno već fragmentarno. Poezija Branka Miljkovića postala je za mene pećina ideja, probudivši mi nadu da još jednom u poezji mogu da prevrednujem sebe kao pesnika, odnosno da dozvolim da me ta razlika piše i da se ne pitam za sudbinu svojih pesama. Ionako mi sami razgrćemo koprene kako bi tumarajući došli do velike poezije pored koje smo toliko puta u potrazi za njom, pored nje prošli.

Tokom ovih trideset godina žalio sam se da dobijam kao pesnik manje nego što zaslužujem, a evo sada dobijam više, Brankovu poeziju kao izazov, kao tajnu i zagonetku koja mi je najpotrebnija. Otkrio sam ga teško i mučno! Srećan sam i klanjam se Branku! On mi je pokazao

ono što se naziva
pesnikom: biti licem u lice svetu
preko puta pustinje i neke zvezde naopake
i videti sve gde drugi vide samo noć.
(„Moravska elegija“)

Takođe pročitajte

VRMDŽA FEST – priznanje za Ilketov film “Nije važno odakle sam”

Na petom internacionalnom festivalu turističkog i ekološkog filma VRMDŽA FEST održanog 24. jula u istoimenom …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.