Sana Beauty
Povezane vesti
Dete se ne rađa nasilno, nego agresivo ponašanje usvaja socijalnim učenjem u porodici, vrtiću, školi, oponašajući uzore odraslih, posebno roditelja i vršnjaka. Ono što je izvesno je da se vršnjačko nasilje sve češće dešava a to zabrinjava roditelje i profesore, upozorava master psiholog Meri Stojković iz Vlasotinca.
Pod uticajem socijalnog okruženja između druge i treće godine dete polako otkriva socijalni prostor. Ono tada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i koristi agresivnost da bi dobilo ono što želi.
„U ovom periodu je dominantna instrumentalnost agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu) postavljene od strane odraslih. Dakle, dete se ne rađa nasilno, nego agresivo ponašanje usvaja socijalnim učenjem u porodici, vrtiću, školi, oponašajući uzore odraslih, posebno roditelja i vršnjaka. Ono što je izvesno je da se vršnjačko nasilje sve češće dešava, to zabrinjava roditelje i profesore. Dugo godina proučavam kriminalno ponašanje, psihopatiju i vršnjačko nasilje kod maloletnika. Imam iskustva u radu sa decom iz Vaspitno-popravog doma u Kruševcu. Neminovni su sledeći faktori koji razvijaju i održavaju agresiju: negativna porodična atmosfera (kriminalno ponašanje u porodici, prisutnost narkomanije, alkoholizma…), agresivni vršnjaci, uža i šira socijalna sredina i biološki činioci, ukazuje naša sagovornica i dodaje da po mnogim teorijama i iz više izvora, postoje dve velike grupe iskazivanja agresije.
„Otvoreno i grubo agresivno ponašanje – iskazuje se izravnim izazivanjem, provociranjem, fizičkim napadanjem obično vršnjaka. Njihove žrtve su najčešće mlađa braća i sestre, školski drugovi i drugarice koji ne pružaju otpor. Postoji i prikriveno tzv. destruktivno ponašanje – ovoj grupi pripadaju nasilna deca koja se plaše posledica ili nemaju hrabrosti da se suoče sa vršnjacima, onda im se osvećuju destruktivim ponašanjem, tako što im uništavaju knjige, tužakaju ih, ponekad im kradu olovke, sakriju torbu pa uživaju u njihovoj patnji, kaže Meri stojković i naglašava da „agresija vuče korene iz najranijeg detinjstva, a u adolescenciji se javlja kao poseban oblik neprilagođenog i agresivnog ponašanja koji se očituje antisocijalnim, delikventnim i kriminalnim aktivnostima, zatim dominacijom i porastom vršnjačkog nasilja“.
„Želim da obuhvatim sve aspekte nasilja pa je sledeći pojam „bullying“ (agresivno ponašanje u školi) posebna tema o kojoj se sve više priča. Ne postoji zvaniča definicija „bullyinga“, ali se pod njim podrazumeva bilo kakvo namerno nanošenje štete drugima, verbalno uznemiravanje i manipulacija. Ovaj pojam se odnosi na dugotrajno, ponavljajuće nasilje nad drugom decom. Kod dečaka se ovaj vid nasilja najčešće ispoljava fizičkim maltretiranjem, dok se kod devojčica obično ispoljava verbalim vređanjem i ponižavanjem (davanje pogrdnih imena, ismejavanjem, ogovaranjem…). Deca koja su žrtve ovakvog agresivnog ponašanja mogu trpeti ozbiljne posledice u svom emocionalnom i socijalnom razvoju. Nažalost, neretko žrtve pokušaju ili učine samoubistvo jer osećaju da ne mogu same da se izbore sa maltretiranjem kojem su izložene. Apelujem da se upravo ovakvi ishodi spreče na bilo koji način, da se direktori i stručni radnici više bave ovom problematikom, da daju podršku žrtvama nasilja i roditeljima, da sredstva javnog informisanja što više pišu o ovom problemu, apeluje Meri Stojković.
Kako to škole mogu rešavati problem? Naša sagovornica navodi četiri tačke delovanja:
– Osvestiti odrasle (pre svega roditelje) o problemu i ponuditi rešenje – Stalno držati tribine/predavanja o ovoj temi – Pojačati nadzor učenika
– Promovisati važnost asertivnog ponašanja nasuprot agresivom
– Napraviti školsku kutiju za poruke, kako bi deca mogla da napišu ono što možda ne smeju da kažu
– Postaviti jasna pravila o neprihvatljovom agresivnom ponašanju
Agresivno ponašanje je poput vrtloga koji vuče mladog čoveka u nepovratne dubine. Iz svog dosadašnjeg iskustva to su najčešće deca (napadači) koja su i sama izolovana i koja imaju jako razvijenu potrebu za pripadanjem, ali ne poseduju adekvatne socijalne veštine da na prihvatljiv način izraze svoje ponašanje. Potrebno je psihološki pomoći takvoj deci što kroz individualne terapije, što kroz porodične terapije. Samo je važno prepoznati podražaje koji uzrokuju agresivno ponašanje kod dece i adolescenata i na vreme ga rešavati i sprečiti kako ne bi došlo do nepovoljnih ishoda, zaključuje ona.
“Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Statovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.”
