nedelja , 7 marta 2021

Abeceda albanskog primorja

Ovu, 2020. godinu ćemo izgleda pamtiti po pandemiji, zatvorenim granicama, prestanku protoka ljudi, laganom umiranju turizma.

Skoro sve svetske i evropske zemlje su se zatvorile, turisti putuju samo unutar granica svojih zemalja, planovi koji su pravljeni tokom protekle godine gde će se putovati u 2020. su uglavnom promenjeni ili otkazani, a većina je sve prebacila za narednu godinu ili, kako sada stvaru stoje, za neku od narednih godina.

Ipak, sa dolaskom leta, nešto se pomerilo sa mrtve tačke i zemlje koje su najviše zavisne od turizma počele su da vrše pritisak da se strogi uslovi karantina i negativnih PCR testova ipak ukinu ili olabave. Tako je EU počela da otvara svoje unutrašnje granice još 01.06, dok je svim zemljama članicama dato da same odluče da li će i kako postupati sa turistima i punicima koji im dolaze na granične prelaze, aerodrome ili luke.

Srbija, nažalost, nije zemlja članica EU, a ni epidemiološka situacija kod nas nije išla u prilog bilo kome koje poželeo da ode na odmor van granica naše zemlje. Drugim rečima, vrata glavne destinacije – Grčke, posle kraćeg otvaranje krajem juna meseca, ostaju zatvorena, dok se tokom i krajem jula meseca situacija donekle smirila i tada je bilo jasno gde naši turisti mogu ove godine na more bez testova i karantina: Egipat, Turska, BiH i Albanija.

Egipat i Turska ostaju glavne avio destinacije, sa čarterima iz Beograda, kao i sa dozvolom od 01.08. za tranzit kroz Bugarsku do Turske, za autobuske ture do Egejskog i Mramornog mora u Maloj Aziji. Oni koji su želeli kolima imali su dve opcije: Neum i okolna naselja u dužini od ukupno 30 km jadranske obale u BiH ili u Albaniju, u Drač ili Sarandu. Sama ta rečenica kod većine ljudi u Srbiji nažalost izaziva podozrenje, odbojnost i negodovanje, ne samo što je Albanija u pitanju, već što je jedina dozvoljena i otvorena maršruta do albanske obale preko teritorije KiM. Naravno, skoro svako od tih razmišljanja je posledica predrasuda koje uglavnom nemaju veze sa realnošću. KRATKA DEFINICIJA PREDRASUDE: Predrasude su vrsta stavova koji se ne zasnivaju na istinitom iskustvu niti na razumnim dokazima…..drugim rečima, stvaranje mišljenja na osnovu tuđih kazivanja i interpretacija. Zato nije loše da odvojite malo vremena i pročitate par redova o jadranskoj i jonskoj obali Albanije i onome šta vas očekuje ako se tamo zaputite na more.

Za početnu tačku putovanja do Drača ćemo uzeti grad Niš, kako bi lakše bilo računati kilometražu iz drugih gradova u Srbiji. Relacija je nešto kraća od 400 km, drugim rečima kraća je razdaljina nego do omiljenog nam Soluna. Jedna velika napomena: ako na google mapama označite Niš i Drač, kao početnu i krajnju destinaciju, google vam daje dve opcije: jednu preko Kraljeva, N Pazara, Crne Gore i Skadra, u dužini od 644 km (10h putovanja) i drugu, preko Skopja, Prištine pa dalje do Drača u dužini od 538 km (6h putovanja), dok onu najkraću koja ide Niš – Prokuplje – Kuršumlija – Merdare – Podujevo – Priština – Prizren – Kukeš – Drač u dužini od 380 km nećete dobiti. Ova maršruta postoji kao opcija kod nekih aplikacija kao što su HereGo i slične ali na google maps planu puta ne postoji, a vi ćete baš tuda da prođete.

Dalje što morate znati, a vezano je za samo putovanje je prelaz administrativne linije i granice, jer se pravila razlikuju u odnosu na uobičajenu proceduru, a kako i ne bi, kada mi inače nismo u uobičajenim odnosima sa našom južnom pokrajinom. Naime, kako republika Srbija ne priznaje putna dokumenta tzv Kosova, tako i tzv republika Kosovo ne priznaje putna dokumenta republike Srbije, pa vam pasoši na administrativnom prelazu Merdare ne znače ništa već: lične karte za odrasle i (čitajte pažljivo) izvodi iz matične knjige rođenih za decu sa fotografijom zakačenom spajalicom za gornji levi ugao izvoda i još overenom pečatom vaše opštine u Srbiji.

Nije šala, to u opštinama znaju, morate da povedete decu do opštine, da ponesete sličice, da zakačite u gornji levi ugao, da platite po detetu 440 RSD (toliko je u Nišu, npr) i da vam udare pečat preko te slike. I na taj način ste spremni za prvi (administrativni) prelaz. Naravno, zeleni karton i saobraćajna dozvole su obavezna dokumenta, takođe. Kada uđete na teritoriju KiM, već u Podujevu možete natočiti gorivo za 0,85 EUR po litru, što mu dođe oko 100 RSD, što je 30% trenutno jeftinije nego u ostatku Srbije.

Može se platiti karticama ili eurima, jer je na teritoriji KiM zvanična valuta EUR. Ispred samog ulaska u Prištinu (Priština sever) izlazi se na autout A1 koji vodi do Prizrena i dalje do Drača. Ukupno, efektivna vožnja preko teritorije KiM je nešto duža od 1h. Za sledeći (granični) prelaz između KiM i Albanije su vam u smeru ka Albaniji potrebni pasoši za sve putnike (zeleni karton i saobraćajna dozvola, naravno), dok su vam u smeru ka KiM, kada se vraćate iz Albanije potrebne lične karte i izvodi, JER je granica integrisana, nema dva prelaza (izlaz + ulaz) već samo jedan i kada ulazite u Albaniju kontrolu rade albanski policajci, a kada ulazite na KiM kontrolu rade policajci tzv republike Kosovo.

Nakon toga autoput vijuga pored Belog Drima i seče Prokletije i lagano se spušta u ravnicu u kojoj se nalaze Tirana i Drač. Na oko 25 km ispred Tirane se odvaja put prema Draču i od te tačke, za 35min do 1h vožnje (u zavisnosti od gužve na samom putu) ste na obali Jadranskog mora. Ako vam je pak destinacija Saranda ili prelepi Ksamil, onda nastavljate na jug pored grada Fjer i odatle sa mogućnošću dve opcije do Sarande: prva je pored obale mora kroz grad Valonu (Vlora na albanskom), dosta vijugavim putem, dok je druga kroz brda i planine ravnim i dobrim putem do grada Đirokaster (Gjirokaster na albanskom), čiji je centar grada upisan na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine i odatle se serpentinama spuštate u zaliv grada Sarande.

Saranda je albanski Monte Carlo i po pejzažu i po cenama (za albanske uslove, inače su cene jako pristupačne), a mesto Ksamil na samoj granici sa Grčkom je raj za ljubitelje malih plaža, čistog belog peska, sitnih uvala, skrivenih mesta i sirove prirode. Na par kilometara južno od Sarande je nacionalni park Butrint sa arheološkim nalazištem koje je takođe upisano na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.

Butrint je moderan naziv za rimski grad Buthrotum. Ovaj prvobitno ilirski grad u drevnoj oblasti Epir, osvojili su Rimljani 167. p. n. e.. Kasnije je prešao u vizantijske ruke, potom u mletačke, pre nego što je napušten u kasnom srednjem veku. Ruševine, otkopane posle Drugog svetskog rata, uključuju amfitetatar, rimsko kupatilo, kapelu iz petog veka, baziliku iz šestog veka, gradsku kapiju (zvanu „Lavlja kapija“) i srednjovekovni mletački zamak iz 14. veka, koji se danas koristi kao muzej. Sama Saranda nosi naziv po ostacima pravoslavnog manastira koji se nalazi na brdu iznad Sarande, a koji je posvećen stradanju 40 velikomučenika. Sam naziv SARANDA u bukvalnom prevodu na grčki jezik je broj 40. U centru grada, na samom šetalištu – pešačkoj zoni se nalazi grčka pravoslavna crkva posvećena Sv. Haralampiju.

Međunarodna luka u Sarandi pruža mogućnost svakodnevnog odlaska (bilo je dva puta dnevno) do grada Krfa (direktno preko puta Sarande i Ksamila je grad Kasiopi na ostrvu Krf), a postoje linije i do Barija i Brindizija. Ulice u samom gradu su uske i krivudave, veći deo grada “pada sa brda” do mora, pa se stiče utisak da su zgrade jedna preko druge pravljene.

Parkinga skoro nigde nema, strpljenja mora imati svako ko kolima krene do centra grada. Restorani, kafići, klubovi rade u celom gradu, najviše ih ima na ulici i šetalištu koje iz grada vodi ka Ksamilu. Cene su za prosečnog srpskog turistu više nego povoljne, bez obzira na status Sarande kao najskuplje albanske destinacije. Plaže se prostiru južno i severno od grada i ja bih posebno izdvojio – južno Manastirit, Ksamilit, Pema e tate, Paradise, The Last Bay, Lori …. a severno Lukove, Borshit i omiljena Buneci plaža.

Osnovna razlika je što su plaže južno od Sarande uglavnom veštačke – čist beli pesak (u Ksamilu skoro sve) i relativno male, dok su plaže severno od grada prirodne, peskovito / šljunkovite i mnogo veće, samim tim sa manjom gužvom, ali i manje sadržaja na samoj plaži, dok su neke potpuno divlje bez ikakvog traga civilizacije. Jonsko more zapljuskuje obale i kao i Jadran, tokom juna i do polovine jula meseca je relativno hladna voda, dok je kasnije u julu, avgustu i septembru priča drugačija i voda je znatno toplija, mada većina svih navedenih plaža ima dosta strm ulaz u vodu što dodatno utiče na zagrevanje / hlađenje vode.

U povratku ili dolasku do Sarande trebalo bi posetiti grad Đirokaster i na putu do tog grada – mesto zvano Blue Eye (plavo oko) – prirodni bazen sa bistrom izvorskom vodom, dubine od preko 50 metara, sa malom platformom za razgledanje. Lokalno stanovništvo bolje govori italijanski i grčki, nego engleski jezik, i to starija populacija grčki, dok mlađi stanovnici Sarande znaju italijanski. Engleski znaju u hotelima i ponegde u restoranima. Kažu da se voda iz vodovoda može piti, ali ja uvek dodam da iz predostrožnosti je ne treba konzumirati jer su nam naši probavni sistemi navikli na drugačiji kvalitet vode kod kuće i poslednje što bilo kome na letovanju treba je dijareja, a flaša vode u super marketu je jefitija nego u Srbiji. Većina turista u Sarandi su Italijani, Skandinavci, nešto Nemaca i Austrijanaca. Turista sa KiM ima mnogo manje nego u Draču, dok Srbi polako otkrivaju lepote juga Albanije.

Drač (Duress na albanskom) je albanski Sunčev breg, samo na Jadranu i sa pravim palmama i pravom mediteranskom klimom. Tačnije, Drač možemo podeliti na Drač – grad i Drač – plažu (južno od grada) – plazhi ili što bi ‘talijani rekli Lido di Duress. Plaža ima čist, jako sitan žuti pesak koji se u dodiru sa vodom pretvara u blato, dugačka je oko 15 km i podeljena je na javni deo i privatne parcele (vojska ili privatnici, nisam uspeo da saznam). Na Jadranu, tokom juna i do polovine jula meseca je relativno hladna voda, dok je kasnije u julu, avgustu i septembru priča drugačija i voda je znatno toplija, mada plaža u Draču ima izrazito postepen ulazak u vodu, drugim rečima, u plićaku ste do 200 metara od obale, a to značajno doprinosi toploti priobalne vode. Dve ili tri paralelne ulice se pružaju pored te plaže i tu je smeštena većina hotela i apartmana, kao i masa restorana, kafana, taverni, supermarketa, menjačnica, pijaca, frizeraja, apoteka…..

Drač su osnovali pod imenom „Epidamnos“ grčki kolonisti iz Korinta i Kerkire 627. godine p. n. e. Po grčkom istoričaru Tukididu oni su se našli u sporu uzrokovanom peloponeskim ratom. Od 229. p. n. e. pripadao je Rimljanima koji su mu dali ime Dirakijum (Dyrrhachium) i izgradili put do Soluna, Via Egnatia, koji je kasnije produžen sve do Konstantinopolja. Grad je pod rimskom vladom napredovao kao značajan trgovački pristanišni centar. Oko 430. godine se tu rodio car Anastasije I. U doba seobe naroda bio je izložen upadima varvara ali je ostao pod upravom Romejske imperije. Ivan Jastrebov je o Draču zapisao da se zvao Epidamn, posle Dirahijum, a zatim Duraco i Drač. Ulazio je u sastav Ilirije, ali je za vreme objave rata Rimljanima od strane ilirskog kralja Gencija grad dobrovoljno potčinjen Rimljanima.

Od 393. do 400. posle Hrista, grad je bio pod gotskim carem Alarihom. On je tu naselio Sarmate i Hune i svoje vojske, koje je potom isterao Markelan Ostrogot 460. godine, a 473. gotski vođa Teodorik je zavladao Ilirijom i Dračom, njegova prestonica pripala je njemu. U Draču je boravio i Ciceron kao prognanik, odabravši ga za mesto svoga zatočeništva. On je o Draču zapisao da je stigao u slobodan grad, prijatan, no ako li ga bude uznemiravao bučan život ovog grada, preseliće se na drugo mesto. Iz toga se da zaključiti da su u gradu bili teatri, hram i raznovrsna razonoda, tj. da je grad bio veliki. Ako se pogledaju starine koje su ostale, grad je bio, po Jastrebovu, deset puta veći nego u njegovo vreme, krajem 19. veka. Opisuje ga tada kao mizeran i prljav primorski gradić.

U vreme cara Avgusta bio je ukrašen monumentalnim spomenicima. Od toga je u vreme Jastrebova ostala samo jedna obezglavljena statua, bačena u dvorište sreske uprave. Strašni zemljotresi su zadesili grad 506. i 1273. godine. Kod Drača, u njegovoj dolini, bile su dve čuvene bitke koje je Pompej poveo protiv Cezara. Pompejeva vojska se nalazila u samom gradu, Cezarova po brdima putem za Kavaju i Tiranu u blizini luke Petra. Pompej je pobedio Cezara, ali je kasnije ubijen u Aleksandriji, kamo je pobegao iz Larise, gde je pao u zamku. Jastrebov je pisao i o istoriji hrišćanstva u Draču. Po Konstantinu Porfinogenitu: “Godine 640. Srbi vladali su celom Dalmacijom od Istrije do Drača”.

Posle podele rimskog carstva, Drač je potpao pod vlast romejskih careva i smatrao se prestonicom Ilirije ili Dračke oblasti. Vladali su duksi romejskog dvora i bili su obavezni da u vreme nesuglasica carstva sa Dukljanskim kraljevima uđu s juga u predele Zete. U ratu s kraljem Vladislavom (1042) poginuo je jedan duks (stratig) Mihaila na Skadarskoj ravnici. Dračem su zatim vladali anžujski hercezi (1294 – 1373). Među njima Karlo Topija 1358. godine. Posle je njime neko vreme vladao Balša II Balšić, a posle njega 1386. gradom je zavladala Mletačka republika do 1501. godine, kada su ga preuzeli Turci. I Franci su vladali njima do 1085. godine, do smrti Gviskarda, a po njegovoj smrti Drač i dračku oblast zauzeo je kralj Konstantin Bodin (Mihailov sin), kao saveznik Roerta Gviskarda, kada je, posle njegove smrti, normanska vojska morala napustiti Drač. Te godinne Drač, po ugovoru, prelazi u ruke Aleksija Komnina.

U početku 10. veka sa većinom Albanije postao deo prve bugarske imperije pod carem Simeonom Velikim. Za vreme njegovog naslednika Petra I Bugarskog opet je pao pod vlast Vizantije i postao predmet bugarsko-vizantijskog spora sve do 1018. godine. U to doba se pojavljuje ime Drač. Posle doba vladavine Vizantije Drač je na kratko bio pod Normanima sa Sicilije. Definitivno je bio izgubljen za Vizantiju 1185. godine kada se našao pod vlašću sicilijskog kralja Viljema Drugog. Kasnije je bio pod vladavinom italijanskih gradova Napulja i Venecije (1392—1501) da bi zatim bio deo Osmanskog carstva sve do 1912. kada je postao sastavni deo nezavisne Albanije.

Kaplan Burović je zapisao da je koju godinu pre Đorđa Manijaka (početak 11. veka), u okolini Drača Tihomir podigao narod na ustanak protiv Romeja. Udružio se sa drugim Srbo-makedonskim ustanikom Petrom Deljanom. I Srbin Pavle Anđelić, tadašnji buskup drački, poslužio je Skenderbegu kao ministar spoljnih poslova, a on je zapisao prvu albansku reč, misao, u knjizi Formula krštenja, 1463. Godine 1868. u Draču je živelo 5.000 stanovnika. Artur Evans je pri svom obilasku Drača zapisao da se uverio da je mnogima u Draču razumljiv srpski jezik. I Ivan Jastrebov je opisivao Drač. U njegovo vreme to je mizeran primorski gradić u kojem nema više od 400 kuća, muslimanskih, arnautskih pravoslavnih, cincarskih i katoličkih, arnautskih i do 50 ciganskih.

U čitavom kadiluku je bilo 5400 kuća i 30000 hrišćana i muslimana. Drač je u prvoj polovini 20. veka najvažniji trgovački centar Albanije. U dve gradske mahale, Pali i Kalmi, živeli su početkom 20. veka brojni Srbi muslimanske vere. Ovi su se tu naselili nakon okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1878. godine. U mahali Topana isticala se lepotom kuća braće Đuraškovića. Srpska vojska je mesto oslobodila 17. novembra 1912. godine; u grad su ušli ratnici novoformiranog Šumadijsko-albanskog odreda.

Pravoslavni mitropolit drački Jakov pripadao je delu građanstva koje je tražilo da Drač pripadne Srbiji. Drač je od strane pravoslavaca smatran za “stari srpski grad”. Grad je kao svog zaštitnika slavio srpskog Sv. kralja Vladimira, čije su mošti Epirci tu doneli 1215. godine. Luka koja se tada nalazila u zapuštenom stanju, nefunkcionalna zbog blata i močvare, trebala je da postane srpska izvozna luka. Za godinu dana ostvaren je iz Drača srpski izvoz od 2 miliona dinara. Srpske namere sa perspektivnom morskom lukom su međutim osujetile velike sile. Po drugi put, 1916. godine srpska vojska i brojne izbeglice stizali su preko albanskih planina u luku Drač.

U godinama 1913. – 1920. Drač je bio glavni grad Albanije. Značajnu modernizaciju je doživeo posle razornog zemljotresa 1926. godine a naročito posle Drugog svetskog rata. Izgrađena je železnica koja je spojila grad sa Tiranom i kasnije sa Elbasanom a od 2000. godine je spojen i auto-putem sa Tiranom.

Grad Drač je obavezna destinacija za posetiti iz više razloga. Ono što je za Rim i Italiju Napulj, to je za Tiranu i Albaniju Drač. S tim što najveća morska luka Albanije nema u susedstvu Vezuv, ali ima brojne litice blizu mora i podsećanje na razorne zemljotrese u 6. veku, 1273., 1926. i 2019 godine. Posle njih su bile modernizacije. Litice do mora uslovile su da se grade višespratnice. Izuzetak su ranije izgrađene vikendice u zaleđu, iznad kojih dominira napušteni stari dvor kralja Zogua. Današnja luka je kao veštački bazen između dva mola i veliki brodovi godišnje prevezu 1,5 miliona putnika. Najvažnija destinacija su italijanski gradovi Bari i Ankona do kojih saobraćaju najveći trajekti i putnički brodovi.

Drač je letovalište za celu Albaniju i većina domaćih turista, kao i turista sa KiM, i iz centralne Srbije (Preševo, Bujanovac, Novi Pazar, Sjenica….) letuje ovde. Cene vanpansionskih usluga su na nivou cena u Srbiji ili ispod tog nivoa: kafa od 50 do 120 RSD, pivo od 70 do 100 RSD, dobar ručak u restoranu za dve osobe do 1500 RSD itd….cene smeštaja u hotelima i apartmanima su 30% do 50% jeftinije nego u Grčkoj.

Lokalna valuta albanski LEK se menja po kursu 1 EUR – 122 LEKa i po tome se približno lako mogu upoređivati cene sa cenama u Srbiji. Euro se ne prima zvanično nigde, pa vam je potrebna menjačnica pre odlaska u kupovinu, mada mnogi prodavci kada ih pitate pristaju da naplate robu u eurima. Postoje i ulični dileri valuta, kada su menjačnice zatvorene. Engleski jezik je i ovde retkost, ali mlađa populacija sve više govori engleski, dok se skoro uvek možete sporazumeti na italijanskom i dosta često na srpskom (ili srpsko – hrvatskom) jeziku. Voda iz lokalnog vodovoda nije za piće, pa se koristi samo kao tehnička voda. Posledice poslednjeg katastrofalnog zemljotresa iz 2019 godine su nažalost i dalje vidljive na mnogim objektima u gradu i mnogo zgrada je prazno jer su proglašene nebeznednim za život. Drač je po svemu još uvek mešavina starog i novog u najgrubljem smislu reči. Jedna pored druge stoje zgrada velelepnog hotela sa 5 zvezdica i stara zgrada ili neka udžerica u kojoj još žive ljudi.

Situacija u današnjoj Albaniji se ne razlikuje mnogo od situacije u drugim zemljama u tranzitu, pa tako ni od situacije u Srbiji. Stanovnici zemlje koja je slavila 100 godina svog postojanja pre nekoliko godina, su od toga, proveli skoro 45 godina u potpunoj izolaciji i mraku unutar tadašnje Narode socijalističke republike Albanije, pod vođstvom Envera Hodže, u totalitarnom, komunističkom sistemu, sa stalnom pretnjom, tačnije stalnom informacijom da će neko Albaniju da napadne svakog trenutka spolja pa je narod Albanije morao da prolazi stroge treninge opštenarodne odbrane (pandam današnjoj civilnoj odbrani) sa stalnim uzbunama, sirenama, vežbama i trenizima koji su važili za sve u porodici.

U to vreme je izgrađen i najveći broj čuvenih bunkera (najviše na severu i istoku zemlje), koji je trebalo da služe kao linije odbrane od neprijatelja, dok im je stvarna namena ostala nepoznata, ali se sumnja da su bili korišćeni kao vrsta zatvora za političke neistomišljenike. Albanska tajna policija, „Sigurimi“, je bila organizovana po ugledu na sovjetski KGB i istočnonemački Štazi. Tajna policija je bila toliko dalekosežna, da je svaki treći građanin Albanije ili bio u radnom logoru ili ga je tajna policija privela na ispitivanje. Da bi minimalizovali ili eliminisali opoziciju, vlast je progonila neistomišljenike, oduzimajući im poslove, zatvarajući ih, pa i osuđivajući ih na smrt. Putovanje u inostranstvo, osim poslovnih puteva, je bilo zabranjeno. Godine 1967, nakon dve dekade progresivno jačeg progona religije,

Hodža je proglasio naciju prvom i jedinom zvanično ateističkom zemljom u istoriji. Delom inspirisan kineskom kulturnom revolucijom, konfiskovao je džamije, crkve, manastire i ostale religijske objekte (Albanci su predominantno muslimani, sa značajnim brojem hrišćana katolika i pravoslavaca). Neki od objekata su uništeni, a drugi pretvoreni u radionice, skladišta, štale, ili pak u kulturne ustanove, kao što su bioskopi. Bilo je zabranjeno davati deci religijska imena, a svako uhvaćen s Kuranom, Biblijom, ikonom ili sličnim religijskim objektom je mogao biti lišen slobode. 1990 godina Albanija polako napušta jednopartijski sistem i kao takva postaje pogodno tlo za manipulacije na svim nivoima (političkim, ekonomskim i religijskim).

Ipak, ono što je primetno je da su Albanci pre svega danas malo zadovoljniji svojom državom i stanjem u njoj, nego prethodnih decenija, da se trude da vredno rade, da ne pitaju komšiju jel se krsti ili klanja i da im je san da im deca ipak odu u Italiju, Švajcarsku ili Austriju i da tamo nastave svoj život dalje.

Mene stanje turizma u Albaniji mnogo podseća na Bugarsku iz perioda 2001 – 2007 godine, sa još jače izraženim krajnostima i većim pogodnostima za jeftin i ugodan smeštaj i boravak na lepom Jadranu ili plavom Jonskom moru. Kome se sviđa takva situacija, neće se pokajati kada dođe da letuje ovde.

 

Turistički vodič – Nenad Rokvić

Takođe pročitajte

Izložba “Tu mač” u Leskovačkom kulturnom centru

Zbog aktuelne epidemiološke situacije, otvaranje izložbe fotografija “Tu mač”, najavljeno za 4. mart, odlaže se …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.