ODRASTANJE – iskreno od Jelene Spajić

Radovala sam se vetru jer bi često pojurio grane da zavire u moju sobu. Kikotala bih se satima svaki put kada bih uspela da ih dodirnem iz kreveta ili uhvatim i rukujem se, nežno da mogu iskliznuti nepovredjene. Dani su prolazili u tišini, a u mojoj glavi uvek se nešto čavrljalo.. vodili su se veliki razgovori, nedefinisani i nedovršeni.. impulsi i osećaji presvučeni u misao koja proleprša u meni sasvim kratko, a onda se otisne ka čitavom svetu i još dalje.
Nisam znala šta će doći, a nisam se ni pitala. Za mene je svet bio veličanstveno velik i bilo je nemoguće zamisliti da to – jednom neće biti dovoljno.
Znala sam da ću porasti, ali samo u visinu. Mislila sam.. sve će biti isto, samo ću onda uspeti da ukradem keksiće sa cimetom i bez hoklice, naučiti da se našminkam, pa ću hodati na visokim potpeticama kao teta Kaća, od nekud se vraćati punih torbi priča i avantura, još lepših od snova i moje visoke breze. Dani su bili bezbrižni, u isto vreme euforični, a nemrinim brodovima upravljala je Radoznalost. Plovili smo neumorno i po kopnu i kroz oblake. Posmatrali smo šarene i čudne oblike postojanja, nejasne obrise tudjih života koje smo lako prevodili u naš beskrajno čist i smislen svet gde je sve i uvek – baš onako kako treba biti.

Dan za danom, milimetar za cemtimetrom, prolazilo je jedno poglavlje života. Brod je istruleo, a ja sam mu uobraženo i bezvoljno mahnula napuderisanog nosa i visoka. Astronaut sa pidžame je mlitavo mahao i dozivao neke nove avanture.
Istina, ja to nisam mogla čuti jer više nisam bila „klinka“, ali ni Bog zna kako velika, pa sam ljuta čekala da dobijem titulu prave devojke. Mislila sam… ako je budem imitirala, brže će doći. I došla je, na velika vrata u crvenim lakovanim cipelama. Sada je bilo najvažnije da lupkaju dok odlazim i dolazim, a torbe imaju šljokice i budu što veće.
Pa ipak, u njima nisu stale sve latice maslačka, sve zvezde i leptiri koje sam obećala da nikad neću zaboraviti.
Kamenčiće svakojakih oblika na mojoj polici zamenile su bočice parfema i paleta karmina, a ljubičasti karmin je svakako lepše pristajao baš nekoj drugoj devojčici iz razreda.
Odjednom su moji pernati prijatelji postali golubovi koji prenose nekakvu zarazu, a oblak je samo najavljivao kišu i ništa više.
Brezu su odsekli, a velike prazne kuće i osušena trava zamenile su zvezdanu prašinu. Tvrda muzika iz mojih zvučnika buntovno je udarala o zidove i bezobrazno brisala sećanja na nekadašnje monologe u mojoj glavi.
Roletne na prozorima bile su spuštene i moja soba bila je mala poput kutije šibica.
Moj jezik bivao je brži i drskiji, a obrve iskrivljene od negodovanja svega što je do juče bilo moje, a sada već – „dečije“.

Crvene lakovane cipele odigrale su svoj devojački ples ali se u njima nataložio nekakav mulj nejasnog i neopisivog nezadovoljstva. Moj naivni i radoznali izraz lica zamenila je namrštenost ali i zbunjenost. Kako god.. u grudima je intenzivno rastao osećaj da sam prevarena i izdata.
– Zaglavljena sam, pomislila sam, u jednosmernoj ulici odrastanja. Oči su mi nemirno šetale prestravljene i užasnute od nezadovoljnih i umornih lica prolaznika. Spuštenih pogleda kao da se stide propuštenih prilika. Ogorčenih na sunce kao da im je baš ono krivo i svi oni koji se njemu dive. Grubog jezika, oštrog kao žilet što svaki pupoljak saseče u cvatu, da slučajno život ne bi prigrlio i o sreći „fantazirao“.
„Videćeš kad ostariš, tako sam i ja u tvojim godinama mislila“ bila je najstrašnija pretnja ikada izrečena, a ja sam panično gubila borbu sa vetrenjačama, žmureci i agresivno odmahujući glavom levo – desno.
Očajno sam tražila čoveka koji bi zrelost i stabilnost – vedro i ushićeno nosio, ali takvih nije bilo.. samo siluete promašenog života. Senke ljudi nakićene obavezama teškim kao crna zemlja, jer ih radost ne balansira, jer se život preživljava.

Pubertet je promenio sve nijanse. Od straha, preko nemoći i tuge pa do samosažaljenja formirala se – ljutnja, a ona je već nešto mogla da preduzme. Jer mirno more ne talasa brodove, a ja sam svoj brodić zamenila guseničnim borbenim vozilom na kome se vijorila velika zastava „U INAT CELOM J….. SVETU“.
Zbunjenost i strah zamenio je pomahnitali otpor koji je upravljao velikom revolucijom u cilju spašavanja jednog mladog života. Revolucija je bila manje – više uspešna, ali krucijalna i neophodna.
Život nije ugušen, spašen je!
Pojavili su se junaci moje bajke, oni koje sam očajno tražila – retki primeri da jednosmerna ulica ne mora biti put u ambis i da se ta ulica i te kako raspliće, a svaki puteljak priča svoju realnost.

Otpor se slegao sa prvom nadom da može biti drugačije. Spoznaja da moja budućnost ne mora nužno biti sudbina mog okruženja, oslobodila me je inata i ljutnje, a napravila prostor za razumevanje i prihvatanje.
Ja sam izabrala da idem drugim putem u ravnim cipelama, nepoznatim u prvom koraku, apsolutno mojim – u poslednjem. Utabane staze vode do ćorsokaka, a tamo je mulj. Ukrotiti trnovite prepreke i raskrčiti sebi put u život – veća je avantura od plovidbe zvezdanom stazom.
Oslušnuti sebe uvek i oblikovati svoj um, biti sa sobom najbolji prijatelj – je misija kojoj sam danas verna. Širom otvorene oči i ruke da vidim i osetim, da razumem i prihvatim, da negujem i podelim – neprestalno RASTEM, realnost je kakvu onda nisam umela ni odsanjati.

Moje omiljene pidžame nema.. najlepše je spavati go. Moje sandale više ne lupkaju, radost je hodati bos. Na mom telu je savršena kompozicija nepravilno razbacanih mladeža, strija i ožiljaka kao slikovnica preživljenih poglavlja.
Kikoćem se satima igri vetra i ušiju mog psa i milujem nezno da se izmigolji kad više ne prija.
Pričam i pevušim sebi neke nove pesme, a unutrašnji orkestar svira i na kiši.
Ponovo znam da se zagledam u nebeski svod i zaplovim starim brodićem u svet snova, samo je linija izmedju jave i sna sada tanja nego ikada.
Oči su mi radoznale kao i onda, misli i dalje lepršaju svemirom, a bezbrižnost i euforija života sveprisutni.
I danas smotano namignem mladom pijačaru koji me uvek počasti posebnim osmehom i probere najlepse urme samo za mene. I zaljubim se bezbroj puta na dan, u reč, pogled, momenat..
Mala terasica i otvoreno nebo i dalje su moje tajno skrovište, samo je grad drugi i ljudi su drugi.. hiljade junaka mojih bajka, nesebičnih osmeha – jer svi dobri ljudi su moji ljudi. Hrabri putnici života isprepletani u jedan čarobni lavirint krivudavih puteva sa skretnicama za Sreću.
Torbe su male, ali pune avantura i raznih iskustava – baš kako sam obećala. I maslačak je tu i moja dva goluba.
A tu sam i Ja, u tačnom i jedinom momentu sadasnjeg trenutka – prisutna. Ne dam da ovaj život pojuri za tuđim idejama, ne dam da iscuri iz mojih prstiju i razleti se na sve strane kad vetar zaljulja. Ne dam da uspomene budu lepse od današnjeg dana. Odbijam da se ljutim i izgubim mogućnost da naučim i razumem. Ne bojim se tuge i nedaća jer unutrašnja svetlost rasvetli sve nejednačine kada verujemo i negujemo njenu iskru i varnicu. Ležerno nosim odgovornost velikog dirigenta i prilagođavam kompoziciju iz minute u minut ovom maestralnom, a tako jednostavnom postojanju.

Svet je veličanstveno velik, bila sam u pravu. Još veći je onaj u nama. U njemu boravi moja sreća i hrani se milošću i zahvalnošću koja se ne da prevesti u reči. Delim je radosno i nesebično sa tudjim svetovima da bude još veća.

Život je lep.

PIŠE Jelena Spajić, tumač znakovnog jezika