Sana Beauty
Povezane vesti
Uspešni ljudi nedozvoljavaju sebi luksuz samodovoljnosti.”Pitanja!? Osnov svega. Osnov razvitka ,postojanja i opstanka. Ona nas dovode u zablude, daju rešenja.
Tokom života ili postavljamo pitanja ili dajemo odgovore, postavljamo ili ispunjavamo zahteve.
Kako je psihoterapija životna I tokom seanse pitanja su temelj ozdravljenja. Osnovno terapeutsko sredstvo su pitanja. Pa kao i svi drugi i terapeuti postavljaju pitanja i samim sebi, a jedno od njih bi trebalo da bude osnovno. Zašto se ja bavim terapijskim radom?
Odgovor je uglavnom stereotipan : humanost, pomoć ljudima i slično. Pojedini će nam priznati i da je to traženo, a može biti i dobro plaćeno zanimaje . Ali svi zaboravljamo da sve polazi od nas, od naše lične životne priče. Svačiji život je bipolarno određen, tužan-srećan, vredan-lenj, itd. Tako je i u odnosima između ljudi. Jedni pomažu, a drugi trebaju pomoć. Taj odnos je cirkularan, nekad pružamo, a nekad tražimo pomoć. Problem nastaje kada jedna osoba na sebe preuzme ulogu stalnog pomagača ili pomagača koji nema kapacitet za pružanje pomoći.
Moje pitanje sebi a i drugima je, šta je sa ljudima koji stalno pomažu ? Šta biva kad oni sagore? Da li ima nekoga ko prepozna da je i njima potrebna pomoć?
Na žalost problemi takve vrste ljudi uglavnom ostanu samo njihovi sve do momenta dok ne dobiju materijalni oblik u vidu bolesti ili ozbiljnije promene u ponašanju. I tada okolina reaguje neadekvatno, pa obično čujemo komentar „Šta mu bi odjednom?“
U našoj zemlji gotovo da nema porodice u kojoj nije bilo teško obolele osobe o kojoj su se starali najbliži, a vrlo često se to završavalo i gubitkom drage osobe. Starati se o teško bolesnom članu porodice je teško i zahteva puno odricanja. Proživljavati njihove patnje je emotivno jako iscrpljujuće. U momentima kada staraoc ili staraoci budu fizički i emotivno iscrpljeni sledi najteži udar, gubitak borbe sa bolešću i smrt drage osobe. Tuga,praznina, pitanja da li smo dovoljno učinili da ne dođe do smrti, osećaj krivice su sada činioci sa kojima se treba izboriti i ostati funkcionalan . Da li toliko iscrpljene osobe imaju kapacitete za takve izazove. Na žalost, koliko god imali sliku o ličnoj snazi, uglavnom nemaju snage da se sami izbore . Tada dolazi momenat kada je njima preko potrebna pomoć.
Da li društvo ima razumevanje za takve ljude i njihove probleme, da li socijalna sredina ima empatiju za njihove probleme. Uglavnom NE. Takve osobe ostaju prepuštene same sebi i svom problemu. One obično, ponesene svojom ulogom pomagača, ne žele da priznaju da imaju problem i da su slabe. Kao posledicu ne obaraćanja nikome za pomoć, često kod tih osoba imamo razvoj nekog disfunkcionalnog ponašanja ili razvoj somatskog oboljenja. Praktično od osobe koja je bila stub porodice dobijamo osobu o kojoj sada mora da stara neko drugi. Problem ni malo jednostavan, ali zato dosta lako rešiv.
Kada pomislite da ste jaki, da sve možete sami, da ne smete pokazati emocije – znajte da sečete granu na kojoj sedite.
Ja sad postavljam pitanje da li do svega toga mora doći ili je mnogo lakše obratiti se za pomoć stručnoj osobi. Da li je problem ustanovama preventivne i sekundarne zdravstvene zaštite da osobama i porodicama koje proživljavaju traume savremenog života preporuče ili prepišu psihijatrijsku ili psihološku pomoć?
Ako mislite da je to skupo, pitam vas koliko košta jedan život, koliko košta jedna porodica? Koliko može da košta jedno detinjstvo provedeno sa disfunkcionalnim roditeljem?
Pitam se, a pitajte se i vi: Kako se osećate, kako funkcionišete? Kako se osećaju osobe iz vašeg okruženja, kako vas doživljavaju ukućani, prijatelji? Da li stvarno sve možete ili treba da rešavate sami?
Evo barem jednog odgovora: Ne oklevajte, potražite pomoć.
Miroslav Milinović, psihoterapeut pod supervizijom
